Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Да цео један народ буде јуначан, треба да буде добро вођен, а да би био добро вођен, треба му добрих шефова. Да једна војска буде храбра, истрајна, чак у несрећи, и да се не боји жртвовања за спас своје земље, треба јој примера, а ове примере могу дати само њени шефови. Дакле, српски народ и војска, чак у часовима кад је на крст разапета Србија крвавила из свих својих жила, имали су срећу да имају своје шефове и своје примере. Ови шефови били су најпре њихов Краљ и њихов принц Регент а затим велике војсковође Путник, Мишић, Степа Степановић и Бојовић. Краљ Петар и његов син Александар, уз помоћ Путника, Мишића, Степе и Бојовића спасли су Србију и створили уједињену Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Грађански шефови то не би могли учинити, јер, мора се рећи, они нису могли никада потпуно да забораве своје свађе партијских политичара, а да би се спасла земља из очајне ситуације у којој се налазила, требало је потпуно јединство које жртвује све једној јединој идеји: спасу отаџбине. Краљ Петар, његов син и његове велике војсковође остварили су ово јединство и тако су могли да спасу земљу.
…
Петар I је ушао жив у легенду. Када човек на то мисли, чини му се да је ова слика готово сувише лепа да би била стварност. Па ипак, то јесте била стварност. Истинску легенду о Краљу Петру, обичном Србину усред својих војника у рововима и спремног да погине или да победи с њима – легенду исто тако истинску о старом краљу како прелази преко негостољубивих планина и долина Албаније на колима која вуку четири вола, и окруженог фамилијарно од својих војника, причаће баба унучади поред топлог огњишта. Али, оно што су нам причали кад смо били мали, било је измишљено, док је оно што ће се причати деци будућности била велика стварност.
…
Боље него описивањем моћи ћу дати његову слику, пуну велике племенитости, жарког патриотизма, дивне једноставности и велике привржености успоменама, по својим белешкама које сам узео после две посете код њега[1].
…
Стари Краљу, ти ћеш остати једна од најплеменитијих фигура овог рата и служићеш за пример свим правим Србима! Он живи као пустињак.
…
Син је био достојан оца и, у његовој руци, застава се могла гордо вити! Александар Карађорђевић био је принц-војник који се, ни у једном часу, није хтео одвојити од своје војске и који је делио са њом све патње, све беде, али такође и све славе. У овом рату који је дигао толике народе једне против других, била су само два шефа државе који су тако радили: Принц-Регент Србије Александар и Краљ Белгијанаца Албер. Историја, а нарочито народ, то неће заборавити.
Очеличен већ у балканским ратовима, овај младић у 26. години имао је искуство једног старца. Он је прошао кроз све несреће, али то га није учинило огорченим, него сажаљивим према несрећи других…
Регент Александар дао је својим војницима најбољи пример храбрости. Непрежаљени Офист Боп, француски министар за време повлачења кроз Албанију, дао је о томе слику једноставну, али јединствене величине у свом делу: Са српском владом. Нека ми буде дозвољено да га овде цитирам:
„На плажи (у Медови), услед гомиле која врви, између завежљаја материјала које француски морнари настоје до последњег да евакуишу, Краљ и Регент седе на сандуцима. Из своје бараке адмирал Трубриџ наредио је да им се донесу столице и дуга три сата они су остали тамо причајући. О чему су разговарали? Шта размишљају у својим дугим ћутањима речитијим од речи? Најпосле, торпиљер је спреман и Краљ се може укрцати.
Сви бродови су отишли, али Регент је остао на албанској обали.
Један део његове војске још је у опасности; он не напушта своје последње војнике који иду путем према Драчу; њихова судбина биће и његова. Он пролази, миран, усред њих; њихова искушења ублажава његова појава; њихова сурова резигнација очеличава његову храброст. Болујући још од последица једне операције коју је морао издржати неколико дана пре напуштања Скадра, он се тешко држи на коњу; каткад допушта да га носе. Једноставно, племенито, он прати своју војску на њеној Калварији.“
…
Средњег стаса, са проседим брком, Војвода Мишић има спољашност лепих сељака из области Колубаре, одакле је родом. Он је сељачко дете и оправдано се тиме поноси.
Војвода Мишић је скроман и мудрац.
Он има још једну врло велику особину: умео је да остане једноставан и скроман поред све славе коју му је донело његово бриљантно држање.
Овај човек – то је Војвода Степа Степановић, српски шеф, обожаван и поштован од целе војске Краља Петра. Он је мање познат у иностранству, јер је сувише скроман и помало пустињак.
Војвода је сељачко дете; рођен је код Београда на бреговима Торлака и његово срце је остало у његовом малом родном месту. Као сви Срби од вредности, он је справом горд што је син оних сељака чији су подвизи задивили свет и који су извршили оно нечувено повлачење преко Албаније.
Војвода Степа је осамљеник.
Степа Степановић је мудрац. Посветио живот свом позиву и својој драгој земљи, и он је презирао почасти. Кад заврши свој посао, одлази пешице, лаганим корацима, да баци мајсторски поглед на све оно што зависи од њега.
…
Ко је на челу тога рада за припреме? (за пробој солунског фронта – МЗ) Један човек о коме се мало говорило, јер је скроман: генерал Петар Бојовић.
Провели смо вече заједно и овај човек, тако једноставан поред свега свога високог положаја одмах ме је освојио.
Јер Бојовић је ватрен патриота. Он је посветио живот својој земљи. Тако сам се изближе упознао са овим човеком и врло брзо сам схватио да су његове три главне особине искреност, пожртвовање и добронамерност.
…
Свеједно, али колика разлика између српских шефова који су једноставни и другари са својим војницима, и шефова централних сила, ових надувених ситних племћа који би се сматрали обешчашћени да једу за истим столом са простим редовом?
Родолф Арчибалд Рајс „Шта сам видео и проживео у великим данима – саопштење једног пријатеља из тешких времена“, Прометеј 2025. Стр. 286-305.
[1] Он не зна ништа о свом сину Ђорђу који је на италијанском или француском фронту. „То је чудан тип. Кад је посетио једног рањеног пријатеља, био је љубоморан на њега због његове ране и, онда, не напушта више Београд док му једна аустријска граната није срушила један зид на главу. Али он не налази да је то достојна рана и одлази да буде рањен, озбиљно овог пута, на Мачковом Камену. Ишао сам да га сретнем у Ваљеву. Лежао је у свом аутомобилу. Није говорио ништа, јер га је, вероватно, болела рана, али он је био задовољан што је рањен. Чудим се како се извукао из целе ствари. Један милиметар дубље и био би мртав.“