Мислим да могу тврдити да од свих незгода које су се десиле док је српски војник био на солунском фронту, највише га је дирнуо руски слом. Србин је увек сматрао Русију као мајку словенске расе. Он ју је окруживао истим поштовањем, истим обожавањем које указује својој рођеној мајци, и ниједна неправда од стране ове „мајке расе“ – а она их је много починила – није могла да ослаби ове осећаје. Ми остали западњаци, са једним великим српским државником, називамо ову готово мистичну љубав Срба за Русију руском хипнозом и анализирамо држање велике словенске земље – настањене једном несловенском већином – према њеној малој сестри са више критичког смисла. Али најбољи докази, чак и кад долазе од најбољих пријатеља, не могу ништа против једног дубоко укорењеног осећаја у народној души, и данас још поред свега тога што се Русија преобразила у Савез совјетских земаља, невероватно је да би Србин икада дигао оружје против ове земље. Ипак, као што дете које воли придаје својој мајци најлепше врлине и сматра је неспособном да може да учини ишта рђаво, српски народ је веровао да је Русија украшена свима крепостима. Када слом великог царства, капитулација једног огромног народа пред једном шаком занесењака и злочинаца, плаћених од непријатеља, нису више дозвољавали Србину да сумња у руско банкротство, он је био разочаран и, нарочито, дубоко потресен у својим синовљевим осећајима. Осећао је срамоту готово као да је била његова рођена срамота. Па ипак, он је сачувао своју љубав за Русију! Да ли ће ова верност бити икада награђена? Сумњам у то, судећи по речима које сам чуо из уста самих Руса, иако овим имају један дуг личне благородности према Србији.
Родолф Арчибалд Рајс „Шта сам видео и проживео у великим данима – саопштење једног пријатеља из тешких времена“, Прометеј 2025. Стр. 183-184.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија