Родолф Арчибалд Рајс „Шта сам видео и проживео у великим данима – саопштење једног пријатеља из тешких времена“, цитати 1.

У Нишу сам нашао малог Драгољуба Јеличића, коме је тада било дванаест година. Кад је плануо рат, он је био ђак првог разреда гимназије у Шапцу. Његов отац, мобилисани обућар, погинуо је у првим борбама. Тада се Драгољуб креће и одлази са четницима да свети свог оца. Он учествује у свим окршајима, пуца из пушке и баца бомбе. Кад је био рањен у руку, ваде му куршум у нишкој болници, док он није хтео да се даде успавати за операцију. Без једне речи, он ју је издржао и кад је све било свршено упутио је најомиљенију коморџијску псовку на адресу „Шваба“. Принц Александар га је лично произвео у чин каплара. Таква је била српска омладина 1914. Нека би се ова данашња научила да јој наличи!

Стр. 20.

У Ваљеву је посматрачу одмах падао у очи велики број аустро-угарских заробљеника који су се слободно шетали. Једна мала врпца у рупици њихове суре униформе казивала је да су били српске расе. Поверење које су им указивале власти, чини овима велику част, али ја сам се често питао да ли им то није, кадгод, било врло рђаво враћено. Доиста је било и сувише лако казати се Србином – о Југословенима се још није говорило у том часу – и остати у души црно-жут. Свакако, видео сам много ових заробљеника „Срба“ касније у нашим редовима на солунском фронту, али да су сви они који су истицали српску тробојку у почетку непријатељства пошли за њиховим примером, ми бисмо имали не само једну југословенску дивизију него једну силну југословенску војску на положајима Сокола, Ветреника и Кожуха.

27. стр.

Али ко је оно чудно створење, обучено као мушкарац? Представљају нам га. То је Живка Ђорић из околине Соко-Бање. Она има једног 24-годишњег сина на фронту и сазнала је да је рањен. Али њен драги болесник био је у Аранђеловцу, а то је далеко од њеног села. Треба сести на воз, али да једна жена може путовати војничким возом – других нема – треба да има нарочиту објаву. Она је нема, и три пута неће да је пусте у воз. Онда се она решава да учини велику жртву. Одсекла је косу и обукла одело свога сина. Тако прерушена, Живка иде пешице до Алексинца и тамо узима воз до Ћуприје. Одатле она поново пешачи 150 километара који је раздвајају од Аранђеловца, где се налази њен мали, рањен у ногу. Живка има педесет година и каже ми да би хтела да јој је син код куће, макар и сакат, „да јој заклопи очи кад буде умирала“. Вратиће је кући, овај пут као болничарку.

34. стр.

Поред кафане штаба, на једној клупи јавног парка, пуног ровова, један старац седи непомично. То је био некад срећан и угледан човек. Данас, он је изгубио жену и свог сина јединца, мајора у војсци, и он чека овде сваки дан гранату која ће га послати његовом сину. Нашто се враћати у Београд, где га више нико не чека!

39. стр.

Али овога пута не пуштамо више наше волове и реквирирасмо их заједно са вођама да нас вуку до Владимираца, где смо ноћили у млину Г-ђе Шајновић из Шапца. За вечером, мајка наше домаћице причала ми је да се вратила са гроба свога унука, младог добровољца од 17 година. Код покојника је нађено једно писмо, упућено његовој баби, у коме је овај дечко причао да је, ноћ пре тога, снивао своју мајку која је недавно умрла, како га зове. Исте вечери он је погинуо од куршума који му је просвирао чело.

44. стр.