Ставови Марка Миљанова о животу и слободи

• Немам ништа против тога. Војска без дисциплине не може постојати, и кукавичлук мора бити строго кажњаван. Црногорски закон га кажњава још тежом казном него ваш, мада се не смије само њему приписати у заслугу што се код нас једном у генерацији деси случај кад има да се кукавици у нас пред цијелом војском припаше женска кецеља. Таква казна је гора од смрти.
• Код нас не би имала успјеха. Држава би се тиме довела у опасност да се у рату који народу не би био по вољи читави пукови опашу кецељом и разиђу на спавање. Не изгледа да би се кецеља у нас сматрала за казну грознију од смрти.
• Је ли могуће? Па зар ви кукавице не сматрате за изроде?
• У рату кукавичлук не можемо трпјети, али у миру – а за њега се, у ствари, васпитавамо – прије се препоручује но што би се сматрало недостојном особином. Код нас владају финији обичаји, и они остављају жену испред мушкарца, као мекше и племенитије биће.
• Дакле, кецеља је застава око које се најрадије окупљате? Али, нећу да се ругам. Женско васпитање заиста чини од вас народ који ни по имену не познаје зло, који ником не насрће на част, ни на име, ни на живот.
• Не може се замислити друштво које би било без тих преступа.
• Шта радите кад вам неко увриједи част?
• Ако је увреда мање врсте, увријеђени стави противника у новине; ако је тежа, тужи га.
• А кад би се увријеђени од гњева распалио и убио онога који га је увриједио, шта би му се догодило?

НАД НАМА БДИ ОКО ПОЛИЦИЈЕ

• Био би осуђен као убица.
• А у случају, имајући то пред очима, угушио гњев у себи и ударио увредиоца по лицу или леђима?
• Платио би пет круна. Али, знам и такве људе каваљерског дуга који презиру мизерну петицу, и сами прибављају сатисфакцију достојанственим понашањем. Нико не може избјећи да се никад не сукоби с пријеким и неразборитим човјеком… Над нама бди полиција.
• То је, најзад, у реду ако је полиција одговорна за то, али ако она довољно не бди, онда морате имати свако свога полицајца. Гдје си ти оставио свога?, упита Марко Миљанов.
• Полиција је установа, и грађанство је одговорно пред њом. Лијепо би то било кад би полиција била војска службеника.
• Немој се љутити, ја радо примам сваку поуку. Само тај циљ имају моја питања и моје примједбе. Нијесте храбри ни на бојном пољу ни код куће. Ако пак хоћете нешто да постигнете код непријатеља, морате га надмашити бројем и убојитошћу оружја. Ја већ знам, зашто вам старо оружје није довољно и зашто проналазите ново; али, још не схватам како у вас може постојати ма каква лична имовина, безбједност, кад сваки други човјек није полицајац? Како је пак сиротој полицији, и поред најбоље воље и савјесности, могуће сазнати о свакоме ко је угрожен!
• У томе јој помаже грађанство, и унапријед упозорава гдје би се шта могло догодити.
• То је особина коју бих искорјењивао, рече Марко, јер се из ње може излећи шпијунажа… А шта ће бити ако будеш опљачкан или убијен?
• Полиција ће неуморно прогонити кривца док јој не падне у руке, а после ће га предати неумољивој правди, која ће га научити памети.
• А да ли ће дати накнаду за похару?
• Још и накнаду!
• Тим мање ће ти вратит` живот. Не би ли било добро дозволити свакоме да се мало сам брине о својој безбједности?
• Људи би такву дозволу злоупотребљавали, а понекад ни држава пред њима не би била сигурна.

Слушајући Холочека, Марко Миљанов је, како произлази из његових жустрих коментара, био готово огорчен. Прије свега, није могао да схвати да наша браћа Чехословаци, иако су под Аустроугарском, не воле и не поштују оружје; а што се тиче других опаски, вјероватно су плод повријеђене сујетности самог Јозефа Холочека[1], који је на Маркова уста много тога покушао да каже својим сународницима. Кад му се учини да је гдје-гдје дубоко „угазио“ у моралисање, Холочек се, уз сву иронију, опет обрушава на свој потлачени народ, тврдећи ипак да га није могуће упоредити с Црногорцима и њиховим слободарством – пошто су услови различити.

• Оно што наш народ намјерава, то се мора постићи мирним средствима. Прије свега, мора имати на уму да се права слобода састоји у богатству, и с њим је нераздвојно спојена. Уколико је неко богатији, утолико је слободнији. Ко се родио као сиромах, родио се у оковима, а ко је осиромашио, изгубио је не само имање, него и слободу.
• О како се грдно вараш! Рекао му је Марко Миљанов. Слобода се не састоји у богатству и земаљском благу, и уопште, ништа земаљско у себи нема. То је анђео Божји који улази у срца добрих, праведних и храбрих. Само је врлина слободна, а гријех је ропски јарам. Слобода не станује у великим градовима и палатама, не одјева се свилом и кадифом, не реси се рубинима и дијамантима, већ је распела сиромашни шатор на нашим голим планинама. Бога`ство и благостање слабе дух као топла бања тијело, а слаб дух већ није слободан. Слобода корача руку подруку с храброшћу, а храбрости нема без пожртвовања. За пожртвовање је човјек најспособнији у младости, док у њему има животне снаге на претек, док његова снага кипи. Не знам ништа узвишеније од снажног младића који хоће да се жртвује за друге. Доцније, кад његова снага не тражи одушка, ишчезава и нагон за пожртвовањем. Зато почиње да мисли како би се сачувао. Уколико је старији, слабији и мање храбар – да кажем, мање слободан – утолико се више брине како да се сачува. Бујна младост не мари за дукате, слаба старост и грошеве штеди. Ако ваш народ нема другог циља осим да постане богат, то је доказ да стари. И још једном тврдим да богатство и старост нијесу слободни.

Јован Дујовић: Сукоб књаза Николе са црногорским војсковођама, Београд 1987, Удружење за неговање револуционарних традиција и културно историјског наслеђа „Вељко Влаховић“ Београд, Митрополита Петра 8, странице 120-123.

---

[1] Јозеф Холочек: Непокорени („Наши и странци о М. Миљанову, 1967).