Трагедија српских регрута у Албанији

Наши јадни регрути пристизали су голи, гладни, болесни, промрзли и полумртви; многи су падали по улицама и умирали. Заглибљени у блато, напрезали су последње снаге да би некако дошли до амбуланте и до логора; знемогли, копрцали су се док не би клонули и предали се смрти.

Страшна смрт за плотом, у јарку, у бари или негде у стрњаку! Колико их је стотина пропало код села Љубовче, колико у блату код Фијерија! Не може се тачно знати, али је само од Шијака до Фијерија сигурно изгубљено не мање од 3.000 наших несрећних регрута.

241. стр.

Освану Божић 1916. Мој најнесрећнији Божић! Све што је још донекле здраво, што иоле може да корача, радосно иде напред у сусрет срећним данима. У логору, на брегу изнад Фијерија, остају полумртви регрути, апатични према свему што није за јело, људи који поред глади осећају још једино хладноћу. Био је мукотрпан посао прикупити их растурене по логору; прилегли по два или по три крај ватрице, начињене од неколико сламчица и листића, пригревају само дланове и лице, удишу само дим који их опија, заноси и трује. Многи су у ропцу поред ватрице, многи су свесни да су пред лицем смрти; многи су испуштали душу мирно као јагњад, без тужбе, без жалбе, без жеље и помисли да се бране од смрти. Сува испијена лица, сва црна од дима и прљавштине; уста и зуби нечисти, усне полуотворене; очи упале, сјаје се стакласто и гледају тупо у небо; једва приметан уздисај, и наилази смрт као догорела свећа, тихо, нечујно. Она узима најпре руке и ноге, привлачи се с крајева ка средини, захвата главу, залеђује крв, и најзад заустави срце. Оно ради беспомоћно још неколико тренутака пред крај, као да још бије, али кроз њега протиче све мање крви; најзад, заустави се и оно, заморено, измучено, ослабљено. Живот се угаси као догорела свећа, тихо и без трзања, без јаука…

242.стр.

О, смрти, никад ниси била немилосрднија неголи тих дана; никада рат није имао невинијих жртава, није је икоји народ платио грознију казну за своје грехове. Млада и чиста крв падала је на непријатељску земљу, измучена тела невиних регрута, цвет наше омладине – прогутала је Албанија. Смрт их није узела на бојном пољу, него на путу спасавања, у тренутку кад се спас већ назирао. Било је то као кад прице селице, бежећи од љуте зиме, исцрпе последњу снагу и надомак свог циља падну у море. Тако сте и ви, наши мали регрути, пали у море наше несреће, море које је преплавило целу нашу земљу и сав наш народ…

243.

Упутих брзо Вуксановића да врати шаторе, а ја, несрећан и утучен, одох до дра Моравца да га замолим да прими остављене болеснике у болницу. У очајању му објасних да су ме издале последње моралне снаге, да не могу гледати болесне регруте како скапавају на киши а да не полудим! Сузе су навирале, давио ме силан бол, нисам могао да се савладам, нисам могао изустити ни речи, једнако сам плакао. Видео сам ужасну беду, био сам свестан да сам запао у несрећу којој нема равне, веровао сам да пакао не може бити гори од овога. Такав призор је језив и у сну: гомиле авети дисале су кужним задахом свуда око мене. Сви гледају у мене нетремице и ишчекују утеху и спас; многи су тупо и несвесно окретали своја земљана лица у правцу ватре и њене светлости, и тако своју измучену душу испуштали бедно и животињски.

*

Од пре две недеље бивао сам све свеснији неминовне пропасти нашег народа. Увидео сам да губимо најотпорнији део нашег живља, три најмлађе генерације које никад не можемо надокнадити у народном животу. У Тирани сам видео старце, управо остатак стараца, како умиру од људске мизерије. У Фијерију видех како умире подмладак војске и како нестаје народна узданица, регрути, последња народна одбрана. А оно што остаје живо, не остаје способно за живот који га чека. Његово срце и сви његови органи су дегенерисани и поремећени заувек. То су почеци патњи које сам имао да издржим: живећи у овом живом гробљу српске младежи којој нисам могао помоћи, јер није било средстава.

Тако је трајало 6 недеља, дугих, предугих, и за све то време вести ни са које стране.

244. стр.

Милан Петровић „Трагедија наших регрута“ у Голгота и васкрс Србије 1915-1918. БИГЗ, 1986, стр. 232-246.