Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
После констатовања свих ових свирепости и злочина, интересантно је потражити узроке. Познавајући у време мира Аустријанце, особито Бечлије, по изгледу тако добре, ја сам у истини био јако изненађен, да је овај народ могао за време рата починити сличне злочине. Ја сам се дакле потрудио да саслушањем заробљеника и другим испитивањима утврдим узроке промене стања. Објашњење је, верујем, следеће:
Од пре дужег времена Аустро-Угарска сила је била одлучила да уништи малени српски народ, демократски и свестан своје слободе. Слободна Србија привлачила је аустро-мађарске људе српског порекла, и, још више, спречавала тако жељени пут ка Солуну. Требало је припремити народ двојне монархије за уништење досадног суседа. Да би постигли овај циљ, аустро-мађарски листови, искрено помагани немачким листовима, отпочињу систематски клеветничку борбу против Срба. По њима нема народа који је од Срба више варварски и више заслужан презира. Свадљивци, лопови, краљеубице, омрзнути Срби бијаху још и крволоци. Својим заробљеницима они секу нос, уши, ваде очи, секу људе на каише. Чак и у озбиљним листовима могле су се читати сличне ствари.
Али припрема јавности новинским текстовима не беше довољна, да би се трупама улио потребан страх од српског варварства. Тако нису изостали ни официри, виши и нижи, да својим војницима приповедају о тобожњим дивљаштвима, које ће Срби вршити над њиховим заробљеницима. Сви Аустро-Мађари заробљени од Срба увераваху ме, да су им официри говорили да се не треба предавати јер ће их Срби масакрирати. Штавише и официри су поверовали у ову пропаганду. Тако ми је признао један поручник, да је у моменту његовог заробљавања био извадио револвер да се убије, јер се плашио да ће га Срби мучити. „Данас сам задовољан што то нисам учинио, јер је пуковник Илић (овај пуковник се бави специјално разним заробљеницима) истински отац за нас“, додао је поручник.
Аустро-Мађарски војници, дошавши на српску територују и долазећи у контакт са људима који су им вечито представљани као варвари, имали су страх, и услед страха да не буду масакрирани, они су полинили вероватно своја прва злодела. Међутим, поглед на крв изазива такве ефекте који и од човека стварају крволочну животињу. То сам у више прилика посматрао.
Један истински наступ колективног садизма обузео је ове трупе, садизма оне врсте који су донекле могли препознати појединци који су присуствовали борбама бикова. Једном, одрешена и ослобођена животиња постаје разјарена и крволочна. Дело пустошења спроводили су људи који су очеви породица, и вероватно нежни у приватном животу.
Одговорност за свирепо поступање не пада дакле на све војнике жртве инстикта подивљале животиње који спава код сваког човека, већ на њихове старешине који нису хтели обуздати ове склоности, боље да кажем, који су их будили. Оно што ћу написати доцније, као и сведочанства аустро-мађарских војника која ћу публиковати, доказују систематску припрему масакра од стране њихових шефова. Следећи одломци, сабрани у једној књижици више команде, која се налазила у рукама војника, доказују још боље ову припрему.
Овај фантастични докуменат, који преводим верно са немачког текста, почиње овако:
К. и Ц. корпусна команда
Упут за опхођење према становништву у Србији
Рат води у непријатељску земљу, која је насељена становништвом испуњеним фантастичном мржњом према нама, у земљу где је злочин дозвољен, као што показује и катастрофа у Сарајеву, чак и од виших класа, где се он управо слави као херојство.
Према таквом становништву је свака хуманост и доброта срца некорисна, управо штетна, јер ови избори, који су каткад у рату могући, стављају овде озбиљно у опасност наше сопствене трупе.
Због тога наређујем, да се за време трајања ратне акције има поступати према свакоме са највећом строгошћу, највећом суровошћу и највећим неповерењем.
И ово је писао један аустријски генерал, представник владе која је хтела, као што се зна, послати на вешала толике људе на основу лажних докумената, фабрикованих у њеном сопственом посланству у Београду.
Упутство почиње:
Пре свега не допуштам да се неуниформисани а наоружани људи непријатељске земље, било да се сретну у групама или појединце, заробљавају; они се имају безусловно погубити.
Аустро-мађарски генерални штаб је знао, као и цео свет, да српски војници 3. позива и добра половина војника 2. позива нису добијали никада униформу. Пропис је дакле нескривен позив на масакрирање војника, позив који су у осталом трупе дословно извршавале.
Даље, поводом таоца, налазимо:
У пролазу кроз неко село узети, по могућству бар до изласка, „таоце“ (сиц) и безусловно их побити, ако би у месту био избачен један једини метак на трупе.
Официри и војници пазиће строго на сваког становника, и не дозвољавати да он држи руку у своме џепу, у коме се вероватно крије оружје. Уопште поступати са највећом строгошћу и суровошћу.
Звоњење звона је апсолутно забрањено, а по потреби звона одузети; уопште сваки црквени торањ треба посести патролом.
Служба Божја дозволиће се само по молби месних становника и само у слободном простору пред црквом. Међутим не дозволити проповед ни под каквим условом.
За време Божје службе поставиће се у близини цркве вод, готов за паљбу.
Сваки становник, који се нађе изван места, а нарочито у шумама, третираће се као члан банде која је своје оружје негде прикрила; ми немамо времена да га тражимо; такве људе, ако су имало сумњиви, одмах побити.
Ево нескривеног позива на убиство. Дакле, сваки човек који се сретне на пољима, одметник је кога треба убити.
Ова писмена наредба, коју не могу другачије квалификовати него као позив на масакр цивилног становништва, завршава се речима:
Још једанпут: дисциплина, достојанство, али највећа строгост и суровост.
Арчибалд Рајс „Војник истине и правде, изабрана дела“, Прометеј, стр. 329-331.