Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
- Поменусте и Ђунис мало час? – прекидох ја први тишину, обраћајући се питањем учитељу.
- Поменуо сам! – рече и ућута, па мало затим настави. – Од како знам за себе, ту сам први пут заплакао. Верујте ми, горко сам заплакао.
Веровао сам му, јер му је глас задрхтао у грлу.
- На Ђуниској станици заостали су од некуд вагони у којима је био натоварен наш војни музеј из Београда. Тај музеј је сва наша нова историја, историја наше стогодишње борбе, јер целога овога века што је за нама ми нисмо ни стигли што друго да радимо до да се боримо. Кад су већ власти напустиле Ђунис, кад је већ непријатељ заузео обе Мораве, светина у Ђунису разбија те вагоне мислећи да ће у њима наћи штогод што би јој могло користити или, ваљда, што непријатељу не треба да падне у руке. Требало је видети ону страшну и тужну слику. Разочарана светина узе да баца оне светиње, од којих је свака један део историје; узе да их баца и гази, разносећи их уз дивљу дреку и церекање. Када су из разбијених сандука покуљале оне „спрдње“ светина удари у кикот, и тај ми је кикот продро као усијано гвожђе кроз душу и, верујте, још ми бриди бол, још ме пече. Био је то онај крти смех лудака који се цери кад спази икону. Изгледало ми је као кад се човек, усред пламена у кући која гори, смеје смехом онога коме је величина трагедије замаглила душу и разум. Добош, којим је архимандрит Мелентије позивао негда народ на револуцију дочепао је један старац из последње одбране да начини себи столицу од њега; заставе, оне славне заставе, које су у рату за ослобођење водиле српску војску на Јавор и на Шуматовац, лежале су у блату под вагоинима, или су њихове голе мотке бацане на ватру: деца су натицала на главе калпаке наших првих војника и јахали на копљима; цигани су навлачили старинске мундире оне славне жандармерије која је 1862 године изгинула бранећи Београд од Турака, а за њима је светина арлаукала и смејала се. Пушке, које је буковички прота благословио на Орашцу, и које су се прославиле на Мишару и Љубићу; пиштољи, који су некада почивали у кубурлијама славних војвода или им китили силаве, и онај пиштољ који је на Чегру прославио смрт Синђелићеву, и она пушка која је из руке малога Книћанина оборила Ћаја-пашу – све, све је то лежало по потоцима и по блату, по друму и по јендецима, све растурено, све побацано, све погажено. Изгледало ми је као да је неки зао дух пошао пред непријатељском војском, као кобна извидница, са задаћом да брише нашу историју, како би непријатељ наступао на рашчишћено земљиште са којега су погидане и почупане, сва прошлост, све успомене и све традиције.
Учитељ заврши, па пошто се нешто одмори, обрати ми се:
- Реците сад сами, не би ли се заплакали и ви да сте били на моме месту, да сте све то рођеним очима видели?
Ја нисам одговорио на то питање, а осећао сам да би и у овоме тренутку, кад ми учитељ казује, могао још горко заплакати да ми већ тешки догађаји, који су се провлачили кроз моју душу, нису пресушили сузе (догађај је неколико дана након смрти Нушићевог сина Бана – МЗ)
- И кад помислим – настави учитељ искрено потресен – да су исто тако, или још горе, јер су пале у руке непријатељу, пропале и све друге наше тековине. Оно што смо за ових сто година, одвајајући од своје сиротиње, одвајајући од својих уста, прибирали и текли, не би ли и ми могли стати у ред цивилизованих народа; наши музеји, библиотеке, кабинети, збирке, документи и рукописи у којима лежи наша необјављена историја. Све, све је то пропало или ће пропасти, јер непријатељ који иде за нама, сажиже као усијана лавина и пали, руши, уништава.
- Све, све ће пропасти! – додадох и ја придружујући му се искреноме болу.
- Косово је било војничка пропаст, то није била пропаст народа – настави учитељ. -Несрећне тринаесте била је тежа пропаст, али, шта је имало тада да пропадне, кад ништа нисмо имали! Народ се склонио у збегове, а сила, која је преплавила земљу, прегазила је поља и ливаде. О првоме пролећу трава је опет озеленила, а народ је сишао из збегова. Данашња је пропаст тежа и страшнија; руше нам све, руше државу и руше јој темеље, затиру установе, и уништавају благо народно које смо сто година прибирали и текли. Кад се вратимо биће пусто и почећемо све испочетка. Али, тад неће бити довољно само да нам о пролећу озелени трава и народ се врати из збегова…
Бранислав Нушић „Деветсто петнаеста – Трагедија једнога народа“, стр. 157-160. ЗД+ Београд, 2018.