Бредбери: Ватрогасци спаљивачи књига

Хајде сад да пређемо на мањине у нашој цивилизацији, хоћемо ли? Што је бројније становништво, више је мањина. Немој да стајеш на жуљ љубитељима паса, љубитељима мачака, лекарима, адвокатима, трговцима, шефовима, мормонима, баптистима, унитаријанцима, другом поколењу досељених Кинеза, Швеђана, Италијана, Немаца, Тексашанима, Бруклињанима, Ирцима, људима из Орегона или Мексика. Људи у овој књизи, у овом комаду, у овој ТВ серији нису осмишљени ни према којим реално постојећим сликарима, картогафима, механичарима. Што ти је веће тржиште, Монтаже, то се мање бавиш контроверзама, упамти то! И свим малим мањинама којима мораш да титраш и подилазиш. Писци пуни злих мисли закључавају ти писаће машине. То се десило. Часописи су постали фина кашица за бебе. Књиге су се, рекоше проклети критичарски снобови, претвориле у помије. Није ни чудо што се књиге више не продају, рекоше критичари. Али је јавност, знајући шта жели у срећној доконости, допустила стриповима да преживе. И тродимензионалним секси часописима, наравно. Ето ти, Монтаже. Није то стигло од владе. Није било директиве, декларације, цензуре на почетку, не! Све су постигли технологија, масовност и притисак мањина, хвала богу. Данас, захваљујући свему томе, можеш непрекидно да будеш срећан, дозвољено ти је да читаш стрипове, стара добра осуђеничка признања или трговинске каталоге.“

„Да, али шта је онда с бригадирима?“, упита Монтаг.

„Ах.“ Бити се нагну унапред кроз благу измаглицу дима из луле. „Зар постоји нешто очигледније, природније? Кад су школе почеле да производе више тркача, скакача, рели-возача, котлокрпа, хватача, зналаца и маштовитих стваралаца, реч „интелектуалац“ је, наравно, постала псовка, што јњ и заслужила. Човек се увек плаши непознатог. Сигурно се сећаш дечака из свог разреда, оног који је био изузетно „паметан“, који је скоро стално рецитовао и одговарао, док су остали седели као оловни идоли и мрзели га. И нисте ли управо тог паметног дечака тукли и мучили после часова? Наравно да јесте. Сви морамо да будемо слични. Не да сви будемо рођени слободни и једнаки, како каже Устав, већ да постанемо једнаки. Сваки човек пљунута слика сваког другог; тада су сви срећни, јер нема планина којих би се плашили, с којима би се мерили. Ето! Књига је напуњена пушка у суседству. Спали је. Извади метак из оружја. Сломи људски ум. Ко зна ко ће постати мета начитаног човека? Ја? Не могу да их варим ни на минут. И кад су куће најзад постале потпуно незапаљиве, нигде у свету (твоја претпоставка од пре неко вече била је тачна) пожарни бригадити нису били потребни за стари посао. Дат им је нови задатак: да буду чувари нашег душевног мира, жижа нашег разумљивог и оправданог страха од инфериорности – званични цензори, судије и џелати. То си ти, Монтаже, и то сам ја.“

Реј Бредбери „Фаренхајт 451“, Лагуна 2015. стр. 70-72.