Драгиша Васић о Србима 4

Србија пре ратова била је једно селанце Европе, једно село оригинално и просто, одвојено али довољно спокојно; у њему се једва нешто знало о оном другом, сложеном животу напредне Европе, цивилизације и луксуза, беде и неспокојства, зависти, гушења, болне резигнације и суптилних болести.

Срби су физички здрав народ; они су, дакле, имали здрав дух, значи, у исти мах, један јасан и истрајан дух. Овај дух није био врло подложан религијским, космополитским и анархистичким утицајима. Он је представљао један еклатантан пример чистог националног духа, ничим неизопачен, ничим непомућен. То је био дух који је, углавном, и са оправданих разлога, био задовољан самим собом; то значи довољно уравнотежен. Скоро, уколико је то могуће да човек буде незавидљив и незлобан, он је то био, првенствено због врло повољних социјалних прилика у којима је живео; због, безмало, потпуног одсуства друштвених разлика у земљи, као и због тога што није имао прилике да се упоређује са другим. Он се, можда, поредио са својим прецима и увиђао да је од њих стајао несравњено боље. Да је, пак, био у приликама да се пореди с другим народима, он би, утолико пре, имао да буде задовољан својим стањем. Овај дух, најзад, није припадао оним што су мучени жеђу за претераним богатством. Једном речју, он беше умерен дух, здрав дух, који зна шта хоће и као такав увек приступачан једној јасној идеји.

Стр. 53-54.

Драгиша Васић „Карактер и менталитет једног покољења“, Укронија, Београд 2021.

Ukronija.rs