Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
10. новембар 1938.
Пошто румунска влада и јавност предосећају опасност да Мађарска ускоро покрене питање и својих мањина у Румунији и Југославији, већ одмах после Кањине акције са Чехословачком, овде је дат знак алармирања у јавности. Не желећи да Румунија изгледа као Чехословачка, то јест земља која има само да враћа другима, а не и земља која има да прима од других, брзо су предузете мере пропаганде у европском мишљењу.
Листови су веома брижљиво обавестили своје масе да се у Румунији налази свет туђе крви али и да се ван граница Румуније налазе румунске мањине. Титеано, државни подсекретар за штампу, одржао је ономад чак један сензационални говор у Черновици на новинарском конгресу где је рекао да до сада Румунија није потезала то питање својих мањина зато што је „желела мир са својим суседима“. Свако је знао да се ово односило најпре на Југославију па онда на Мађарску.
Одмах после ове прве манифестације, сасвим са званичног места, дошао је један напис у листу „Виторолу“, органу самог г. Татареска, који је категорички прецизирао број румунских мањина у иностранству. За нас је од највећег интереса ова акција. Према органу Татареска овако стоји румунско потраживање у погледу румунске крви:
У Чехословачкој има около 200.000 Румуна али су ови изгубили своју националност, међу Рутенима и Мађарима, тако да данас броје около 25.000. – У Мађарској број Румуна износи 60.000 али има такођер 200.000 мађаризираних Румуна. – У Бугарској број Румуна износи 150.000 макар што бугарска статистика износи свега 57.000. – У Русији постоји цела република настањена Румунима (једна друга Молдавија). – у Албанији има 50.000 Румуна, а у Грчкој 100.000 Румуна, не рачунајући „моглене Румуне“. – у Тесалији чији број износи најмање до 120.000. – у Југославији број Румуна износи 500.000[1]. Лист на крају вели да према томе у суседним земљама живи преко 2 милиона Румуна, и да Румунија мора да помогне овај национални појас у борби за очување националних особина. Поред ове строге цензуре, лист г. Татареска је ипак донео овај напис. Лист националистички „универзул“ г. Стелија Попеска већ годинама пише овако, и чак растура целу колекцију брошура ко год хоће да се овим питањем интересује.
Ја сам већ раније саопштио да у Румунији постоје три разна и врло активна друштва за пропаганду на терену, и за везу са главним људима ван граница. У овој акцији учествује Патријарх Мирон, епископ Колан, професор Јорга и Бацарија, познати револуционар, рођак једног нашег народног посланика и шурак Ванче Михајлова[2]. Код нас су радили посланик Кадере, народни посланик Буторка и Танасије Поповић, који је културни шеф при Посланству истовремено кад и директор румунске гимназије у Темишвару. Пропаганда јавно одржава зборове као друштво „Астра“, којима је присуствовао епископ и министар Колан. Из Букурешта се шаљу књиге и новац у наш Банат. А нарочито воде пропаганду у Јужној Србији овамошњи Аромуни (Цинцари, Куцовласи) који су у Букурешту у врховима власти и друштва. Они су овде оно што су у Софији македонствујушчи. У Букурешту постоји снажно удружење Аромуна само за маћедонску браћу у нашој Пелагонији, за коју браћу мисле да их има 200.000… Одбор има 25 доживотних чланова са угледним Аромунима или Цинцарима као др. Петар Топа, најближи сарадник професора Јорге, затим неколико професора универзитета: Палакоста, Јуфу, Саву, Капитан, Наум Нанћа, уредник њиховог органа Маћедонија. Румуни се радују што су успели да задобију од Југословенске владе отварање румунског конзулата у Битољу који ће бити у вези са овом акцијом.
Професор Јорга је душа овог покрета. Његова је идеја давање руке Италији преко Тимока на Пелагонију и Албанију, румунским каналом, и остварење новог латинског царства од Румуније на Италију ка Шпанији и Португалији, што Јорга јавно говори. За Тимок излази лист Тимокул који се тајно растура.
Професор Јорга ради да у Албанији поправи најпре научну базу и он је преко Талијана успео да створи румунско-албански институт у Албанији како би пронашао на римском путу Егнацији (Драч-Охрид-Солун) праву колевку данашње Румуније. Његово пријатељство са Краљом Зогом је манифестовано честим доказима.
Јован Дучић „Дипломатски списи“, Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, 2015. стране 324-326.
[1] Према званичним подацима Политичког одељења МИП-а КЈ из 1939. године, у Југославији је било 137.000 становника румунске мањине која је настањена у Банату, Тимочкој крајини и око Битоља (Куцовласи, Цинцари), док је, према истом извору, југословенске мањине у Румунији било 65.000-70.000, која је настањена поред реке Мориша, у клисури на Дунаву, на реци Карашу и источно од Темишвара.
Заштита мањина била је обезбеђена уговорима о миру и она се у Краљевини Југославији односила само на румунску мањину у Банату. У том смислу биле су закључене и школска и црквена конвенција између две државе. Школска конвенција је закључена 10. марта 1935, док црквена није ратификована са југословенске стране пошто није одговарала интересима Југославије. Код примене школске конвенције југословенска страна је имала пуно примедаба јер Румунија није извршавала своје обавезе и ишла је на штету Југословенске мањине. (АЈ, А. Ц. – Марковић, акт Политичког одељења III – 2 одсека од 11. II 1939, ф. 2; о школској конвенцији – Г. Попи, нав. дело, 302-314)
Као могуће решење питања мањина између две земље, министарство у Београду је размишљало и о евентуелној размени становништва, сматрајући да је то „лако изводљиво и најкорисније за обе стране“. (АЈ А. Ц. – Марковић, акт Политичког одељења III – 2 одсека од 30. I 1939. ф. 2)
[2] Вођа ВМРО