Дучић о немачкој акцији међу Украјинцима

13. новембра 1938.

…

Поуздано знам да ће питање Подкарпатске Русије [1]бити решено за најскорије време. Експерименат са аутономијом ове земљице није успео пошто та земља нема услова да живи независно. Немачка је имала намеру да од те земље направи једну ћелијицу будуће слободне Украјине. Али би требало најпре изградити путеве, а они би коштали милијарде. Затим би требало потрошити велики новац и да се врло заостали и некултурни Рутен направи способним за ма какву политичку комбинацију вишег стила. Зато се Немачка отуд повукла. Али пошто та аутономија Подкарпатска поже послужити Совјетима, ипак Немачка покушава наћи неки начин да то не дозволи. Зато је ове Рутене просто понудила Пољској да заузме њихову земљу. Пољска, међутим, има већ сада више него трећину мањина у својој држави, а самих Украјинаца, браће ових Рутена, има преко 5 милиона. Зато је одбила да прими овог немачког Тројанског коња у своје границе. Видећи да није овде успела, Немачка сада покушава активну подземну акцију против Пољске, и то у самој Пољској међу Украјинцима, затим међу румунским Украјинцима у Буковини, и најзад у Бесарабији.

…

Пуно страхујем да се тамо не догоди и са Румунијом. Њена политика је себична и кратковида. Не интересује се за проблеме који ће у најскоријем времену доћи да се и њој сруче на главу. Такав је један проблем и судбина Украјинаца и немачка акција у том погледу. Они губе из вида да у њеној Буковини живи 800.000 Рутена[2], а у Буковини и Бесарабији још около 1 милион Руса[3], који ће увек радије прићи слободној Украјини него остати у румунском ропству. Тек ових дана се Букурешт нешто мало пренуо, и то кад су похватани летци који позивају на устанак у тим земљама, као што се, уосталом, позивају и у Пољској и у Русији, наравно све инспирисано из Немачке. Нико Румунију неће помоћи ако дође у положај Чехословачке. То би могла очекивати једино од Пољске, с којом је везује иста судбина и опасност. Али да би помогла Румунију, Пољска мора остати неокрњена. А у овом би опет Румунија могла помоћи Пољској. Међутим за ово има врло мало наде. Рутени и Русени живе све до ушћа Дунава, и Немачка све дотле проширила границу слободне Украјине која би затим постала другим немачким Манџуком (јапанска колонија у Кини – МЗ). Али Румунија увек тражи и ништа не даје. Тражи од Пољске да је брани од Мађара и Руса и Немаца, а тражи од Југославије да је брани од Мађара и Бугара. А она међутим остаје инертна и равнодушна према сваком. Она нема храбрости да се одлучи најзад за један од два могућа става: са једнима или другима од два европска блока. Пољска је огорчена што ово не долази од једног уверења него од једне немоћи и страха.

19. новембар 1938.

…

Шире се такођер вести и о јакој украјинској акцији у Румунији где има преко 1.500.000 Украјинаца и Руса. Ово је покрет сличан оном какав се све више појављује у Пољској. За Бесарабију се верује да би је Русија поново узела чим би неко дошао да ишта затражи на румунским границама. Истина, за Бесарабију не постоји нарочита приврженост, а многи Румуни би изгледа чак ту земљу вратили Русији када би били сигурни да би тим Русија занавек била задовољена. Бесарабија је земља дефицитарна јер је вечно гладна, не прави никакве путеве, и уопште се не инвестира ништа за последњих 20 година откад је уједињена са Румунијом. Она зато ништа не доприности него, напротив, скупо кошта остале активне крајеве.

19. новембар 1938.

Пов. Бр. 1.289

Разговор са Комненом и грофом Рачинским о акцији Украјинаца за ослобођење од Русије, Пољске и Румуније.

Политичком одељењу

У разговору који сам имао са Комненом односно покрета Украјинаца у Пољској и у осталим земљама у којима живе, Комнен ми каже да Румунија не стрепи нимало од изгледа да се тај покрет једног дана рашири чак и до остварења слободне Украјине. Он верује чак да би слободна Украјина била најбоља баријера која би делила европски свет од руског огромног блока (болд МЗ), вечито мистериозног и вечито претећег. У исто време, каже, Украјина би морала да тражи у западним суседима подршку за свој опстанак, пошто би била вечито угрожавана од Руса. У сваком случају данашње манифестације и демонстрације у Пољској и извесни покрети у Буковини од стране Украјинаца не изазивају злу крв званичних кругова, макар и били често непријатни. Уосталом, могућност за остварење слободне Украјине није тако блиска пошто Русија ипак још представља једну велику резерву отпорне снаге. Тако каже г. Комнен.

После овог сам имао и разговор по истом питању са пољским амбасадором грофом Рачинским.

Што је врло чудно, ни он не види у остварењу слободне Украјине никакву нарочиту опасност за Пољску, макар што ова има код себе пет милиона Украјинаца, и макар што би морала уступити сву ту мањину тој евентуално новој држави пошто би ова била двоструко бројно јача него сама Пољска. Гроф Рачински исти разлог наводи који и Комнен: да је опасност могућа само од бескрајно и конфузне Русије а не од Украјине, расно и морално унапред детерминисане. Пољска, каже он даље, чак би у Украјини нашла подршку против Немачке која постаје све опаснијом за своје суседе, нарочито откад Француска није више главна војна сила у Европи, и откад су Немци подигли утврђења у Ренанији чак изузетно опасна за Пољску.

Међутим, пољски амбасадор не губи из вида да остварење једне слободне Украјине може доћи само на један од ова два начина: 1) или сломом режима у Русији и новом револуцијом, или 2) једним општим европским ратом. Ма колико оба случаја не изгледала немогућна, ипак не улазе засад у стварну комбинацију. Важно је, вели, свакако оволико утврдити: док би Немачка својом политиком у Украјини покушавала остварити један свој Манџукоу, Пољска и Румунија би у њој тражиле само савезницу. И Украјинци ово већ добро знају.

Јован Дучић „Дипломатски списи“, Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, 2015. стране 324-326.

---

[1] У својој политици разбијања Чехословачке, Хитлер је у јесен 1938. подстицао стварање аутономне Рутеније – Прикарпатске Украјине – желећи да то буде почетак формирања „независне“ украјинске државе којој би касније пришла и совјетска Украјина. Након уласка немачких трупа у Судетску област и пољских у чешку Шлезију (почетком октобра 1938), Прикарпатска Украјина је прогласила аутономну владу која је имала ослонац у Немачкој. Та „аутономија“ остаће све до 15. марта када су мађарске трупе умарширале у П. Украјину и када је нестало те „аутономије“. Тим чином Мађарска је добила границу са Пољском. (Ч. Попов, нав. дело, 565, 568-57).

[2] Румунска званична статистика из 1930. бележила је да у Румунији има 582.115 Рутена или 3,2%. Крајем 1938. рачунато је да их има око 1.000.000 (АЈ, 38, извештај дописника из Букурешта бр. 619 од 23. XII 1938, ф. 52-120)

[3] Руси су према попису из 1930. чинили 2,3% становништва у Румунији – 405.105 становника, док је тај број крајем 1938. према прорачунима износио око 700.000, (Исто као за претходну напомену.)