Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Орвел је такође говорио о Џеку Лондону – иначе је најмање пет пута писао о овом америчком аутору. После Свифта и Велса, ниједна књига није толико заокупила Орвелову пажњу као Лондонов роман Гвоздена пета из 1908. – „веома упечатљиво пророчанство успона фашизма“ – које је у тридесетим годинама стекло нове читаоце у Европи.
Лондон је, писао је Орвел, био „социјалиста са инстиктима гусара и образовањем материјалисте из XIX века.“ Иако се укључио у Социјалистичку партију радника Америке 1896. године, Лондон је био ватрени расиста и империјалиста, вођен више начелом преживљавања најспособнијих Херберта Спенсера него марксизмом. Једном је шокирао присутне на партијском састанку повикавши: „Ја сам пре свега белац, па тек онда социјалиста!“ Пре свог политичког преобраћања, писац Зова дивљине и Белог Очњака видео је себе као „једну од Ничеових плавокосих звери, која пожудно лута и осваја својом чистом супериорношћу и снагом“. Он је касније преусмерио тај инстикт, али га никада није изгубио. Лондон је у јесен 1905. покренуо турнеју предавања о неизбежности социјализма, на којој је публика састављена од богатих Њујорчана жестоко реаговала на реченице као што су: „Ви сте погрешно управљали светом и он ће вам бити одузет!“ Њихов бес, неуспела бољшевичка револуција у Русији и читање Велсовог Када се спавач пробуди натерали су га да смисли кошмарну причу о бруталном сузбијању социјализма у Америци.
Међу накнадним обожаваоцима Гвоздене пете били су и Јуџин Дебс, вођа Социјалистичке партије САД, британски лабуриста Анејрин Беван и Троцки, али као и Орвел, ниједан од њих није тврдио да је тај роман велика књижевност. Његово читање је изазивало, да приближно цитирам Филипа Ларкина, прво досаду, а затим страх. У првом делу описује се Ернест Еверхард, мужевни социјалистички натчовек, који је очигледно заснован на личности самог аутора, све до непосредних цитата из његових предавања. Испричани из угла Еверхардове љубавнице Ејвис, необуздани описи „његовог гладијаторског тела и орловског духа“ отуда се своде на чин Лондонове љубави према самом себи. Пишчев биограф Ерл Лејбор описао је то као „1984. каква би можда била да ју је написала Елизабет Барет Браунинг“.
Али ако је први део предавање, други је онда крвопролиће. Када Еверхард и његова фракција социјалиста победе на изборима за Конгрес, капиталистичка олигархија узвраћа сламањем или поткупљивањем радничких синдиката, потчињавајући себи медије и политичку опозицију, уништавајући средњу класу, регрутујући милиције и политичку опозицију, уништавајући средњу класу, регрутујући милиције и користећи агенте провокаторе за лажне побуне и терористичке нападе, који оправдавају укидање демократије. Као што је Троцки написао 1937. године: „Читајући то, човек не верује сопственим очима: то је прецизна слика фашизма, његове економије, његове технике владања, његове политичке психологије!“ Он се дивио Лондоновој одлучности „да продрма оне који су уљуљкани рутином, да их натера да отворе очи и виде како је сада и шта се приближама“. Роман се завршава изненада, неописаним Еверхардовим погубљењем и тријумфом олигархије, ту назване Гвоздена пета. Орвел је сматрао да је Лондонов приказ немилосрдности олигархије и њихове квазирелигиозне вере у сопствену правичност „једна од најбољих икада написаних изјава о (…) ставу који владајућа класа мора да заузме ако жели да опстане“. Укратко: „Моћ. Не Бог, не Мамон, него моћ.“
Орвелу је било немогуће да каже куда би Лондоново политичко путовање водило да није умро 1916. у четрдесетој години. Могло се замислити да би постао комуниста, троцкиста, анархиста или нациста. „Он је на интелектуалном нивоу знао (…) да би социјализам требало да значи да скромни наследе земљу, али то није било оно што је његов темперамент захтевао.“ Барем не би направио грешку, писао је Орвел, да не схвати Хитлера озбиљно. Због „црте суровости у његовом карактеру“ и „разумевања примитивизма“, Лондон је био „бољи пророк од многих боље информисаних и логици склоних мислилаца“, као што је Велс. Такав увид у насиље и моћ био је могућ једино човеку који је задржао неку везу с плавокосом звери. „Могло би се рећи“, написао је Орвел, „да је он могао да разуме фашизам зато што је имао фашистичку црту у себи.“ Можда Орвел не би могао да замисли Министарство љубави да и он у себи није имао црту суровости.
Гвоздена пета је можа послужила као основа за хијерархију олигарха и прола из 1984, као и за њен лајтмотив чизме која заувек гази људско лице. Орвел је први пут употребио слику „чизме како газе људско лице“ у Лаву и једнорогу, а искористио је чизме као стилску фигуру којом описује опресију државе скоро двадесет пута у 1984. Ипак, Лондонов највећи поклом Орвелу могао би да буде структурне природе. И Гуливерова путовања и Осврт на 1887. имали су предговор измишљеног уредника, како би се те књиге читале пре као мемоари него као романи, али је Лондон отишао даље од тога. Еверхардов рукопис, документ који представља и уз њега фусноте Ентони Мередит, историчар који живи у социјалистичкој утопији у XXVII веку и сматра текст „упозорењем оним данашњим брзоплетим теоретичарима политике, који са сигурношћу говоре о друштвеном напретку“. Фусноте у роману су углавном средство за угуравање политичког контекста у ток приче, али оне такође објашњавају да је Гвоздена пета најзад збачена после три века и да ју је заменило Братство људи. То сазнање невеселом закључку књиге даје додатак испуњен надом. Крај није стварно крај.
То нас доводи до онога што ја називам теоријом апендикса.
Последња реч у 1984. није КРАЈ. Последња реч је заправо број 2050, којим се завршава прилог Прицип новоговора[1].
Доријан Лински „Министарство истине: биографија Орвелове 1984“, Вулкан издаваштво, 2022, Стр 115-117.
[1] Нажалост, у нашим издањима 1984. последња реч је неретко управо КРАЈ. (Прим. лект.)