Џорџ Орвел о скупим јелима

У кухињи је прљавштина била још гора. То није само стилска фигура, већ је заиста чињеница да ће француски кувар пљунути у супу – коју не једе он, наравно. Он је уметник, али чистоћа није његова уметност. На неки начин, прљав је баш зато што је уметник, јер храна, да би лепо изгледала, захтева прљав поступак. Када, на пример, главном кувару донесу шницлу ради инспекције, он не користи виљушку. Узима шницлу прстима и баца је натраг, прелази палцем дуж посуде и лиже га да опроба сос, прелази још једном и поново лиже палац, онда се одмиче и разгледа комад меса као уметник који одмерава слику, па га с љубављу притиска својим дебелим, ружичастим прстима, које је већ стотину пута облизао тог јутра. Ако је задовољан, узме крпу, брише отиске прстију с посуде и враћа је конобару. А конобар, наравно, гура своје прсте у сос – своје гадне, масне прсте које вечито провлачи кроз косу намазану бриљантином. Кад год човек плати више од, рецимо, десет франака за јело с месом у Паризу, може бити сигуран да је опипано на овај начин. У јефтиним ресторанима није тако: тамо не поклањају толико пажње храни, само је виљушком ваде из тигања и баце на тањир, без пипања. Грубо речено – што више платиш за јело, више ћеш туђег зноја и пљувачке морати да поједеш.

 Џорџ Орвел „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, Стр. 82. Лом 2019.