Ако уочимо у крупним цртама рађање величине и опадање цивилизација које су претходиле нашој, шта видимо?
Кад је зарудила зора ових цивилизација, видимо једно магловито јато људи разнога порекла, случајно уједињених у приликама сеоба, инвазија и завојевања. Разне крви, као и разног језика и исто тако разних вера, ови људи немају заједничких веза, сем полупризнате власти једног поглавара. У овим несређеним дружинама налазе се у високом ступњу психолошке карактеристике гомила. Оне стога имају тренутну међусобну везу, своја јунаштва, своје слабости, импулсивности и необуздане жестине. Нема ничега стабилнога у њима. То су варвари.
Време потом довршава своје дело. Сличност средине, поновна укрштања, нужност заједничког живота лагано дејствују. Заједница ових разнородних јединица почиње да се стапа и образује једно племе. Тојест целину која има заједничких свостава и осећања које ће наследност све више и више учврстити. Гомила је постала народ, а народ ће моћи изаћи из варварства.
Он ће из варварсва сасвим изаћи тек кад, после дугих усиљавања, а после честих и непрестаних борби и безбројних поновних отпочињања, стекне неки идеал. Све једно какве је природе тај идеал – било то обожавање Рима, моћ Атине или тријумф Алахов – он ће бити довољан да свима појединцима племена које је у стварању да потпуно јединство осећања и мисли.
Сад се тек може родити једна нова цивилизација, са њеним установама, њеним веровањима и њеним уметностима. Понешено својим сном, племе поступно стиче све оно што даје сјај, моћ и величину. Оно ће без сумње још бити гомила у извесне часове; али тада ће се иза покретних и променљивих карактеристика гомила наћи чрвста подлога – душа племена, која тесно ограничава размахе таласања и умерава опасности.
Но, пошто је извршило стваралачку акцију, време отпочиње дело разарања, коме се нису могли отети ни богови ни људи. Доспевши до извесног нивоа моћи и сложености, цивилизација престаје да расте, а чим она више не расте, осуђена је да убрзо почне бити склона опадању. Час старости куцнуће за њу.
Овај неизбежни час увек је обележен слабљењем идеала на који се ослањаше душа племена. Сразмерно почињу да се љуљају све грађевине – верске, политичке или друштвене – за које тај идеал беше подстицај.
Са прогресивним ишчезавањем свога идеала племе све више и више губи свој унутрашњи спој, своје јединство и своју снагу. Појединац може јачати у личним особинама и у интелигенцији, али истовремено заједнички егоизам племена бива замењен претераним развијањем егоизма појединца удруженог са слабљењем карактера и малаксавањем способности за делање. Оно што је сачињавало један народ, једно јединство, целину, постаје најпосле нагомилавање појединаца без унутрашњег споја које још за неко време вештачки одржавају предања и установе. Људи тада, израздвајани својим интересима и тежњама, не умеју више собом да управљају, траже да и у својим најмањим поступцима буду управљани, и држава тада врши свој утицај, у који се све утапа.
Дефинитивним губитком свог старог идеала преме најпосле сасвим изгуби и душу своју; оно више није ништа до јато изолованих појединаца и постаје оно што беше у свом зачетку: једна гомила. Као таква, она има сва пролазна својства, без сталности и без трајности. Као таква, она има сва пролазна својства, без сталности и без трајности. Цивилизација нема више никакве чврстине и остављена је на милост и немилост сваке случајности. Руља је владарка, и варвари узимају маха. Цивилизација може још одавати неког привидног сјаја, јер она још задржава спољашње наличје (фасаду), које је створила дуга прошлост; али је у ствари то сад једна црвоточна зграда, коју ништа више не подржава и која ће се сурвати при првој олуји.
Изаћи из варварства у цивилизацију идући за једним сном, а потом, чим је тај сан изгубио своју моћ, клонути и изумрети – то је круг живота једног народа.
Густав Ле Бон „Психологија гомиле“, стр. 167-169. Алгоритам 2018.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија