Каријере гвоздених вођа као што су Владимир Путин, Виктор Орбан, Реџеп Тајир Ердоган, Родриго Дутерте, Хаир Болсонаро и Бењамин Нетанјаху показују како је могуће послужити се демократијом да се дође на власт, а онда се служити влашћу да се демократија подрије. Као што је то рекао Ердоган једном приликом: „Демократија је као трамвај. Возите се њоме док не стигнете на одредиште, па сиђете“.
Најуобичајенији метод којим се такве вође служе да подрију демократију јесте напад на њене механизме аутокорекције, један по један, почињући често од судова и медија. Гвоздени вођа по правилу или лиши судове њихове власти или их напуни људима оданим себи, а све независне медије настоји да затвори, док истовремено гради властиту свеприсутну пропагандну машинерију.
Кад се постигне да судови не могу више да обуздавају моћ владе законским оруђима, и када сви медији послушно понављају оно што им је казала влада, све остале институције или појединци који се дрзну да се успротиви влади могуће је оцрнити и судски гонити као издајнике, криминалце или стране агента. Академске институције, општинска већа, невладине организације и приватна пословна предузећа могу да буду или растурени и угашени или подведени под владин надзор. У тој фази влада може и да намешта изборе по својој вољи, затварајући, на пример, популарне вође опозиције, спречавајући опозиционе странке да учествују на изборима, прекрајајући границе изборних јединица или одузимајући гласачима право гласа. Судије које је влада изабрала и поставила одбациће жалбе против таквих анtидемократских мера. Новинари и интелектуалци који критикују такве мере бивају отпуштени. Преостали медији, академске институције и судске власти сложно хвале те мере као кораке неопходне да се заштити држава и њен наводно демократски систем од издајника и страних плаћеника. Аутократске вође по правилу не предузимају последњи корак – потпуно укидање избора. Уместо тога их задржавају као ритуал који служи да би им пружио легитимност и чувао демократску фасаду, као што се дешава, на пример у Путиновој Русији.
Вођине присталице често не виде тај процес као антидемократски. Њих искрено збуњује кад им се каже да им победа на изборима не даје неограничену власт; они свако обуздавање моћи изабране владе виде као недемократско. Демократија, међутим, не значи владавину већине, него слободу и једнакост за све. Демократски систем свима јемчи извесне слободе, које чак ни већина не може да одузме.
Juval Noa Harari „Neksus“, Laguna 181-183.
Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија