Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Свакоме је јасно колико је похвално кад је владалац тврде вере, искрен, а не препреден. Но, искуство нам показује да су у наше доба велика дела чинили они владаоци који су мало марили за дата обећања и добро знали да лукавством смуте памет људима, те би на крају увек прешли оне који су се уздали у њихову реч.
Стога, треба да знате да постоје два начина борбе – један је законима, други је силом; првим се користе људи, а другим звери. Међутим, пошто први често није довољан, ваља прибећи и другом начину[1]. Тако владалац треба да зна да се служи и оним животињским и оним људским у себи…
Пошто је, дакле, потребно да владалац уме да се понаша и као животиња, од свег звериња требало би да изабере лисицу и лава – лав не уме да избегне замке, а лисица не зна да се одбрани од вука. Треба, дакле, бити лисица да би се умакло замкама и лав да би се застрашили вуци. Они који су само лавови, не опстају. Мудар владалац, стога, не може и не треба да се држи обећања када је то на његову штету и кад је нестало разлога због којих је обећање првобитно дао. Да су сви људи добри, овај савет не би био добар, али пошто су људи покварени и ни сами не држе реч, ни ти не треба да мариш за ону коју си им дао. Владалац је увек имао начина да у закон одене своје вероломство. Само у савременој историји могу се наћи многи примери за то – колико је примирја и колико обећања поништено и обезвређено због неверства владара. Онај ко је знао да опонаша лисицу, боље је прошао. Та се природа, међутим, мора крити и владалац мора да је веома лукав и притворан. Што се људи тиче, они су толико наивни и толико зависе од тренутних прилика да ће онај ко је склон варању увек наћи кога да превари…
Владалац, дакле, не мора да има све наведене особине, али мора да се гради као да их има. Штавише, одважићу се да кажем још и то да су те особине штетне за оног ко их поседује и према њима се увек влада; корисне су пак оном ко се гради да их има. Треба се тако издавати за милостивог, оданог, човечног, искреног и побожног човека. То чак и треба бити, али са свешћу да, кад прилика налаже, мораш да делаш сасвим супротно тим вредностима. Треба имати на уму да владалац, у првом реду нови, не може увек да се управља према оним врлинама због којих људе сматрају добрима, јер је често приморан да, желећи да сачува државу, чини ствари које се косе с вером, милосрђем, човечношћу и побожношћу. Стога, треба да је таква духа да може да се обрће како ветар дува и како промене налажу, те да, као што рекох, не бежи од доброг, али и да уме прибећи злу када га на то прилика натера.
Владалац, дакле, увек мора да је на опрезу да се никад не излети и не каже да нешто није у складу са тим врлинама, те да се човеку, кад га гледа и слуша, чини да је сушто милосрђе, сушта вера, сушта честитост, сушта човечност и побожност. Нема ствари која је важнија за владара од тога да се гради као да има ту последњу особину. Људи најчешће суде према оном што виде (на ТВ-у, МЗ), а не шта руком осете. Отуд је свима дато да гледају, а малобројнима да осете. Свако ће видети оно за шта се издајеш, тек ће неколицина осетити оно што јеси. Та неколицина не изгара превише да се супротстави мишљењу већине, која иза себе има државу да је брани. Делима људи, особито владалаца, који не подлежу праву жалбе, суди се према крајњем учинку. Нека се владалац, стога, труди да победи и сачува државу, а средства којима се притом користио сви ће увек сматрати часним и похвалним. Светина се држи само оног што види и што је крајњи исход неке ствари. Они се малобројни не рачунају кад је већина на твојој страни.
Макилавели „Владалац“, стр. 79-81. Вулкан 2018.
[1] Макијавели је овај одломак дословно преписао из Цицероновог дела De Officiis…