Нушић о неискрености саучешћа

               Госпу у црнини обли читав поток суза и прекиде причање. Изгледало је као да више неће наставити.

               Ја је не узнемирих питањем зашто се тако горко заплака при спомену свога детета, јер сам још мало час уочио кад је поменула дете, да га не носи са собом. Оставио сам је њеној тузи, пун горког искуства да је у тузи најбоље оставити ожалошћенога самом себи и своме болу. Сви други осећаји дају се донекле и делити, туга је осећај који се не да ни с ким делити. Саучешће је у тузи често пута увредљива фраза, кад се каже зато што је то ред, кад се каже из учтивости. Учтивост је у најчешће случајева неискреност обучена у лепу форму, а неискреност је порок у моментима туге…

               Оставио сам је самој себи, нека у њој превре бол и одиста, кад после извеснога времена обриса влажне очи, она дубоко уздахну, диже главу и сама настави:

Нушић „Деветсто петнаеста –  Трагедија једнога народа“, стр. 324. ЗД+ Београд 2018.