Нушић: Патриотизам гимназијалца

У том стиже у авлију, сав задуван и зајапурена лица, дечко, гимназиста, чија мајка од синоћ већ, још од ране зоре, крши руке бринући где је. Дечко је још синоћ казао мајци да он неће да бега, он хоће с браћом да погине, бранећи Београд, али је мајка мислила да су то само голе речи наискуснога детета од шеснаест година, када је младост, још нетакнута грубошћу стварности, тако лепа, бујна и свежа.

                И када је мајка, милујући му бујну косицу, пуних очију суза, рекла:

• А ко ће мајку да брани?

Младост, неоскрнављена животом а опијена славом оружја, одговори јој без милости:

• Зар си ти једина мајка? Кад би сваки Србин мајку бранио, ко би Србију?

Али то је био обичан разговор, често понављан у свакој кући где понос недозрела мушкарчића казује прву мушку реч. На то смо ми мајке навикнуте, али се увек заваравамо да су то само детиње, непромишљене речи.

Нушић „Деветсто петнаеста –  Трагедија једнога народа“, стр. 321-322. ЗД+ Београд 2018.