Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Орвел: Белешке о национализму
На једном месту Бајрон користи француску реч longeur[1], уз опаску да у енглеском језику не постоји одговарајућа реч за тај појам, мада тога имамо у изобиљу. У последње време, једна појава се дубоко урезала у свест људи и постала незаобилазна тема свих разговора, иако нема свој прави назив. „Национализам“ би можда био најблићи израз за њу, али не у уобичајеном значењу те речи. Порив о коме говорим не испољава се увек као везаност за крв и тло, тј. поједину нацију, расу или географско подручје. Он може означавати и осећај припадности некој цркви или сталежу, а кад не захтева оданост „вишем циљу“, него је само уперен против овог или оног, има искључиво деструктиван карактер.
Под „национализмом“ мислим пре свега на став да људска бића нису ништа друго до најобичнији инсекти које само треба поделити у групе, и тада се сви припадници једне врсте, неколико милиона или десетина милиона људи, могу означити као „добри“ или „лоши“[2]. То је навика појединца да се идентификује са одређеном нацијом или неком другом заједницом за коју мисли да је с оне стране добра и зла, осећајући се позваним да штити њене интересе. Национализам се не сме бркати с патриотизмом. Значење тих речи је врло неодређено, али међу њима се мора правити разлика, јер то нису само две различите, већ потпуно супротне идеје. „Патриотизам“ означава приврженост одређеном месту или начину живота, за које неко верује да су најбољи на свету, али нема жељу да их намеће другима. У суштини, патриотизам је одбрамбени став, како у војничком тако и у културолошком смислу. С друге стране, национализам је неодвојив од жеље за влашћу. Главни циљ сваког националисте је да обезбеди моћ и утицај, не за себе, већ за нацију или неку другу заједницу у коју је одлучио да утопи своју индивидуалност.
Све док се то односи на препознатљиве и озлоглашене националистичке покрете у Немачкој, Јапану и другим земљама, нису потребна никаква додатна објашњења. Кад је у питању феномен нацизма, о коме је створена јасна слика у јавности, мишљења се подударају. „Национализам“ у ширем смислу те речи – кад већ не постоји бољи израз – обухвата идеје и покрете као што су комунизам, политички католицизам, ционизам, антисемитизам, троцкизам и пацифизам. Заклетва на верност некој влади или земљи није неопходна, заклетва на верност отаџбини још мање, штавише, заједница која је предмет обожавања својих поклоника не мора чак ни да постоји. На пример, исламско царство, хришћански свет, јеврејска заједница, пролетаријат и бела раса буде најниже националистичке страсти: али питање је шта се под тим подразумева.
Национализам је по својој природи најчешће негативан. Троцкисти су, на пример, били непријатељи СССР-а и то им је било довољно. Не треба имати никакве илузије о националистима. Зна се који је једини мотив сваког националисте – борба за превласт. Било да је његов национализам позитиван или негативан, тј. да ли он своју енергију троши на хвалоспеве или на клевете, мисли су му увек усмерене на победе, поразе, тријумфе и понижења. Националиста види исторују, поготово савремену, као бескрајни низ успона и падова великих центара моћи, а сваки историјски догађај као знак да се његова страна успиње, а противничка срља у пропаст. Али он се не води принципом „увек уз најјачег“ и „успех по сваку цену“. Напротив, чим изабере своју страну, труди се да убеди себе како је она најјача и држи се тог уверења чак и кад га чињенице демантују.
Национализам је крвожедна борба за моћ помешана са самозаваравањем. Националиста служи „вишем циљу“ и зато је убеђен да је у праву, макар ширио и најбесрамније лажи.
Нема много разлике између политичког католицизма, како га је тумачио Честертон, и комунизма. Сродни су и шкотски национализам, ционизам, антисемитизам и троцкизам. Ипак, ствари нису баш тако једноставне. Сваки облик национализма другачије утиче на људе, мада има неких правила која се могу применити на све. Ево које су главне карактеристике националистичке мисли.
Опсесивност. Националиста никад не размишља, не говори нити пише о било чему другом осим о супериорности заједнице којој припада. Он не може да сакрије своју заслепљеност. Ужасно га погађа и најмања критика или било какав наговештај похвале његових противника, и спреман је да оштро узврати, не би ли се осећао мало боље. Ако је у питању приврженост некој земљи, рецимо Ирској или Индији, тврдиће да је она супериорна не само по својој војној моћи и политичким врлинама, већ и у уметности, књижевности, спорту, богатству језика, физичкој лепоти становника, можда чак и клими, пејсажима и кухињи. Он ће показати велику осетљивост када се ради о стварима као што су правилно постављање заставе, величина ознаке државе и редослед којим се земље наводе[3]. Називи играју веома важну улогу у националистичкој идеологији. Земље које су се избориле за своју независност или прошле кроз националну револуцију обично промене свој назив. Свака држава или нека друга заједница која изазива снажна осећања вероватно ће имати неколико назива, од којих сваки буди различите асоцијације. Једна од дужности правог националисте је тврдоглаво наметање свог језика науштрб свих других, а на енглеском говорном подручју већ се дуго води прикривена борба између дијалеката. Стиче се утисак да сулуде идеје националиста потичу из магијских веровања и обичаја спаљивања политичких непријатеља у виду лутки или коришћења њихових слика као мета у стрељанама.
Непостојаност. Фанатична упорност којом националиста брани своје идеје не спречава га да промени страну преко ноћи. Он, пре свега, не мора бити везан за земљу у којој се родио. Његов идеал је често страна земља. Многе велике вође и оснивачи националних покрета нису припадали земљи коју су прославили – или су били потпуни странци, или су потицали из граничних подручја, где је националност под знаком питања. Примери су Стаљин, Хитлер, Наполеон, де Валера, Дизраели, Поенкаре, Бивербрук. Пангермански покрет био је делом творевина једног Енглеза, Хјустона Чеберлена. Последњих педесет до сто година, оваква врста национализма била је уобичајена појава међу књижевницима. Лафкацио Херн је идеализовао Јапан, Карлајл и његови савременици Немачку, а у данашње време обично је то Русија. А дешава се и да земља или заједница која је годинама била предмет обожавања изненада постане омражена, да би нека друга одмах заузела њено место. Задрти комуниста, који се за неколико недеља, или чак за неколико дана, претвара у исто тако задртог троцкисту, веома је чест пример. У Европи се фашисти углавном регрутују из редова комуниста, а за неколико година могло би да буде и обрнуто. Оно што остаје непроменљиво код националисте јесте његово стање свести: предмет његове наклоности се стално мења, а може бити и имагинаран.
Равнодушност према стварности. Националисти једноставно не желе да виде сличности између неких друштвених појава. Британски торијевац ће без гриже савести бранити право на самоопредељење у Европи и противити му се у Индији. Они не разликују добро од зла и о догађајима суде само на основу тога ко их је починио. Скоро да нема тог злодела – мучења, отмица, присилног рада, масовних депортација, казне по кратком поступку, превара, убистава, бомбардовања цивила – које се не проглашава високоморалним чином када га врши „наша“ страна. Исто је са историјским догађајим. О историји се размишља само у националистичким оквирима – злочини се прећуткују или се чак сматрају подвизима када су учињени у име „правде“. У последњој четврти овога века није прошла ниједна година а да из неког дела света нису стигле вести о злочинима – у Шпанији, Русији, Кини, Мађарској, Мексику, Амритсару, Смирни – и за све то време, енглески интелектуалци су ћутали. Да ли таква дела заслужују осуду, па чак и да ли су се догодила, увек се одлучивало у складу са политичким уверењима.
Националиста не само да не осуђује злочине које је починила његова страна, него има изванредну способност да за њих и не чује. Скоро шест година су Хитлерове присталице у Енглеској биле слепе и глуве за постојање Дахауа и Бухенвалда. А они који су били најгласнији у осуди немачких концентрационих логора често уопште нису били свесни, или тек незнатно свесни да логори постоје и у Русији. Велике кризе у свету, као глад у Украјини 1933, која је однела милиона живота, прошле су незапажено код већине енглеских русофила. Многи Енглези нису хтели да знају за истребљење немачких и пољских Јевреја током рата. Ти тешки злочини нису могли да допру до њихове свести јер су у дубине душе били антисемити. У националистичкој идеологији преплићу се истине и лажи, знано и незнано.
Затварање граница и одвајање једног дела света од другог доводи до свеопште равнодушности, и зато је тешко открити праву истину о догађајима. Сумња се чак и у највеће трагедије. Немогуће је рецимо израчунати колико је милиона, можда чак и десетина милиона људи изгубило живот у рату. Катастрофе о којима се стално извештава – битке, масакри, глад, револуције – просечном човеку чине се нестварне. Он нема начина да се у њих увери, није чак ни сигуран да су се догодиле, а затрпан је информацијама са свих страна. Који су узроци и последице Варшавског устанка у августу 1944? Шта се догађа у немачким гасним коморама у Пољској? Ко је крив за глад у Бенгалу? Одговори на та питања вероватно постоје, али је немогуће до њих доћи. Новине толико изврћу чињенице да обичном читаоцу остаје само да прогута њихове лажи, без имало размишљања. А кад нема правих информација, лакше је поверовати у теорије завере. Не постоје ни потврде ни деманти, и зато се и најочигледније чињенице могу фалсификовати. Штавише, и националиста је на неки начин незаинтересован за догађаје у стварном свету, иако мисли само на моћ, победу и пораз и освету. Једино што он жели јесте да његовој заједници иде боље него некој другој, и задовољан је када може да прецрта противника, не залазећи притом у детаље. Националистичке контроверзе никада неће бити разрешене. Увек ће се око њих водити бесконачне расправе, јер свако мисли да је у праву. Неки националисти нису далеко од шизофреније, и живе у свом свету замишљајући да су освајачи и победници.
Национализам је веома сложен феномен. Било би сувише поједностављено рећи да су сви људи, нарочито интелектуалци, заражени национализмом. Друго, има много паметних људи који се повремено препуштају националистичким поривима, углавном у тренуцима гнева и сентименталности, иако су свесни колико је то бесмислено. Треће, људи могу подлећи националистичкој идеологији и не слутећи куда их то може одвести. Четврто, понекад једна особа заступа више националистичких теорија, чак и оне које се међусобно искључују.
Постоје броји разлози за раст и ширење национализма, и немогуће их је навести на овако малом простору. Довољно је рећи да је он, у облицима у којима се појављује међу енглеским интелектуалцима, искривљен одраз страшних борби које се воде у спољном свету, и да су узроци његових најгорих испада у недостатку вере и слому патриотизма. Ако човек следи овај ток мисли, постоји опасност да га одведе у неку врсту конзервативизма или политичког квијетизма. Можда је истина да је патриотизам једини лек против национализма, да је монархија одбрана од диктатуре, и да црква штити од празноверја. Има и оних који тврде да је немогуће остати непристрасан, да сва уверења и теорије подразумевају исте лажи, бесмислице и злодела, и то се често наводи као аргумент за немешање у политику. Не прихватам тај аргумент, зато што у савременом свету нико ко себе назива интелектуалцем не може бити незаинтересован за политичка збивања. Мислим да човек мора да се бави политиком – у широм смислу те речи – и да одабере праву страну, иако оне не бирају средства да дођу до циља. Што се тиче националистичких страсти, оне постоје у сваком од нас, признавали ми то или не. Не знам да ли је могуће да их се човек ослободи, али он се мора борити против њих, јер је то у суштини, питање моралне снаге. Пре свега треба да открије ко је он у ствари, која су његова права осећања, и тек онда може да се определи. Ако се плашите Русије или је мрзите, ако завидите Американцима на богатству и моћи, ако презирете Јевреје, ако мислите да сте инфериорни у односу на британску аристократију, не можете се тек тако ослободити тих осећања. Али морате признати да их имате, и не дозволити им да затрују ваш ум. Не треба изгубити додир са стварношћу и допустити да у нама превладају нагони, иако су они у политици понекад и неопходни. За то је потребна морална снага, а савремена енглеска књижевност, уколико се уопште бави најважнијим проблемима нашег доба, показује да нема много оних који су спремни да се са њима суоче.
1945.
Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 109-116, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић
[1] Опширност, развученост. Прев.
[2] Нације, па чак и тако неодређени ентитети као што је Католичка црква или пролетаријат, често се посматрају као индивидуе и о њима се говори у женском роду. У свим новинама има бесмислених опаски као на пример: „Немачка је по природи подмукла“. Нема човека који није склон да генерализује и гледа нације у једном светлу („Шпанци су рођене аристократе“ или „сваки Енглез је лицемер“). Чак и кад схвате да су генерализације погрешне, људима је тешко да их се ослободе – то није пошло за руком ни великим умовима као што су Толстој и Бернад Шо. Прим. аутора
[3] Неки Американци не прихватају израз „англо-амерички“ и уместо њега предлажу „америчко-британски“. Прим. аутора.