Џорџ Орвел о губитку вере

Незапосленост не значи само губитак посла. Увек се нађе неки посао, чак и у најгорим временима. Проблем је у томе што човек нема више у шта да верује. Од тридесетих година наовамо, није се појавило ниједно занимање које би имало неког смисла, осим можда научних истраживања, уметности и политике левице. Критика западне цивилизације достигла је свој врхунац, као и свеопште безнађе. Ко још може да се помири са обичним животом припадника средње класе, са улогом војника, свештеника, брокера, државног службеника у Индији или неким другим досадним послом? Све за шта су се наши преци борили претворило се у прах и пепео. Патриотизам, религија, власт, брак, породица, другарство, порекло, васпитање, част, дисциплина – ко се сад не исмева са тим промашеним и старомодним идеалима? Не треба вам образовање да бисте схватили колико су све вредности данас поремећене. С друге стране, ништа нећете постићи ако одбаците урођене пориве као што су религија и патриотизам. И даље ћете имати потребу да верујете у нешто. Пре неколико година, многи млади интелектуалци, укључујући и неке талентоване писце (као што су Ивлин Во, Кристофер Холис и други) прешли су у католичку веру и наводно су доживели просветљење. Интересантно је да нико од њих није приступио ни англиканској ни грчкој цркви, нити некој протестантској секти, него су сви пригрлили римокатоличку цркву – највећу верску заједницу на свету, симбол моћи, дисциплине и ауторитета. Само се Т.С. Елиот, једини прави писац међу новопеченим верницима, приклонио англокатоличанству, некој врсти црквеног троцкизма. Сви људи имају потребу да верују у нешто, шта год то било. Од 1935. године млади енглески писци постали су залуђени комунизмом.

Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 51-52, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић