Џорџ Орвел о лошој одећи

Обукао сам добијени сако, некад тамносмеђе боје, црне радничке панталоне, шал и штофану капу; задржао сам своју кошуљу, чарапе и чизме, а у џепу сам имао чешаљ и бритву. Човек се врло чудно осећа кад носи такву одећу. И раније сам носио довољно лошу одећу, али ништа слично овој; те ствари нису биле само прљаве и безличне, било је у њима нечег – како то изразити? – неотесаног, нека наслага прастаре прљавштине, сасвим другачија од пуке похабаности. Била је она врста одеће каква се виђа на продавцу пертли или скитници. Сат касније видео сам како према мени иде неки човек лоповског изгледа, очигледно скитница, а кад сам пажљивије погледао био сам то ја, мој одраз у изглогу. По лицу ми се већ хватала прљава скрама. Прљавштина показује велико поштовање према људима; оставља те на миру кад си добро обучен, али чим немаш крагну, лепи се на тебе са свих страна.

Остао сам на улици до касно у ноћ, стално у покрету. Тако одевен, донекле сам страховао да бих могао бити ухапшен због скитње, и нисам се усудио ником да се обратим, замишљајући да би људи приметили несклад мог говора и одеће. (Касније сам увидео да се то никад не дешава). Моја нова одећа сместа ме пребацила у нови свет. Понашање свих око мене као да се нагло променило. Помогао сам уличном продавцу да подигне преврнута колица. „Хвала, брате“, рекао је с осмехом. Никад ми у животу нико није рекао брате – то је учинила одећа. А поново сам приметио како се став жена мења у односу на мушку одећу. Када лоше обучен мушкарац прође поред њих, жене уздрхте и одмакну се уз искрено гађење, као да су виделе мртву мачку. Одећа је чудо. Кад си одевен као скитница, веома је тешко, бар првог дана, да не осетиш како си се истински срозао. Иста врста срамоте, ирационалне или врло стварне, може се осетити прве ноћи у затвору.

Џорџ Орвел „Нико и ништа у Паризу и Лондону“, Стр. 130. Лом 2019.