Џорџ Орвел о модерном спорту

Опсесија спортом у Енглеској је врло раширена појава, али још су жешће страсти у неразвијеним земљама које су тек однедавно добиле своје репрезентације и где је национализам нарочито наглашен. У земљама као што су Индија и Бурма, фудбалске утакмице увек обезбеђује полиција. У Бурми сам видео како су навијачи у одлучујућем тренутку пробили полицијски кордон и онеспособили голмана противничког клуба. Прва велика фудбалска утакцмица која се одиграла у Шпанији пре петнаестак година, довела је до неконтролисаног дивљања. Чим се појави ривалство, нема поштовања правила. Народ жели да види победнике и поражене, и свеједно му је да ли се до победе дошло нечасним путем или уз помоћ разуларене гомиле. Чак и да нису физички насилни, навијачи врше психолошки притисак тако што бодре свој клуб и добацују противницима увреде и псовке. Врхунски спорт нема ничег заједничког са фер-плејом. Повезан је са мржњом, љубомором, хвалисавошћу, непоштовањем било каквих правила и садистичким уживањем у посматрању насиља: другим речима, то је рат без пуцања.

Уместо брбљања о здравом супарништву на фудбалском терену и великој улози коју имају Олимпијске игре у зближавању нација, треба испитати како је настао култ модерног спорта…

Агресивни спортови, као фудбал и бокс, постали су најпопуларнији. Све је то било повезано с порастом национализма, односно сулудом навиком појединца да се идентификује с великом групом да би се осећао надмоћно. Спортска индустрија се посебно развила у урбаним заједницама, у којима просечан човек живот углавном проведе седећи, осећајући се скучено и незадовољно јер нема могућности да се оствари. У сеоским срединама дечак или младић потроши вишак енергије на пењање, јахање, пливање и на разне активности које подразумевају окрутност према животињама – лов, пецање и борбе петлова. За градске људе су групне активности једини вид пражњења адреналина или задовољења садистичких порива. У Лондону и Њујорку спортска такмичења данас привлаче велику пажњу, баш као некад у Риму и Византији; у средњем веку су била невероватно сурова, али зато нису имала политичку позадину.

Гроб човека-ствари

Уколико желите да дате свој допринос повећању мржње у свету, тешко да можете да учините ишта боље од организовања фудбалских утакмица између Јевреја и Арапа, Чеха и Немаца, Енглеза и Индуста, Руса и Пољака, Италијана и Југословена, уз неизбежне навијаче. Наравно, не мислим да је спорт главни узрок нетрпељивости међу народима; врхунски спорт је само једна од последица национализма. Али нећете поправити ствари ако пошаљете својих једанаест најбољих играча у борбу за титулу првака, где успех једних не значи само пораз других, него и „губитак образа“.

Зато се искрено надам да нам „Динамо“ неће узвратити гостопримством. Ако до тога ипак дође, треба упутити у Русију неки другоразредни тим који нема шансу за победу, никако репрезентацију. Као да немамо већ довољно повода за мржњу, само још треба да подстичемо младе да шутирају једни друге уз урлање подивљалих навијача.

Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 123-124, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић