Џорџ Орвел о освети

Освета је чин који желите да извршити кад сте немоћни и зато што сте немоћни: чим је осећај немоћи уклоњен, и сама та жеља ишчезава. Ко не би 1940. скочио од радости на помисао како SS-официре шутирају и понижавају? Али кад је то постало могуће, само је јадно и одвратно. Када је Мусолинијев леш изложен јавности, прича се да је нека стара жена извадила пиштољ и испалила пет метака у њега, узвикујући: „То је за мојих пет синова!“ Такве врсте прича измишљају новине, али могла би и да буде истинита. Питам се колико је задовољства имала од тих пет метака, о чему мора да је маштала годинама раније. Услов да она може довољно близу да приђе Мусолинију и пуца у њега, био је да он постане леш.

…

На неки начин кажњавање тих монструма (Геринга, Рибентропа – МЗ) престаје да буде занимљиво када је постало могуће: заиста, кад се једном нађу иза браве, као да престају да буду монструми.

Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 106-107, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић