Џорџ Орвел о слободи (у Америци)

Ипак, прилично је чудно изигравати Витменовог двојника тридесетих година двадесетог века. Можда ни сам Витмен, да је жив, не би данас написао Влати траве, нити било шта у том стилу. На крају крајева, он каже „прихватам“ али постоји драстична разлика између прихватања сада и прихватања онда. Витмен је писао у доба великог благостања, у земљи у којој је слобода била нешто више од обичне речи. Демократија, једнакост и солидарност које он стално помиње нису неки далеки идеали, они су заиста постојали у његово време. Средином деветнаестог века Американци не само што су се осећали слободним и равноправним, већ су то и били, онолико колико је то могуће изван чисто комунистичког друштва. Било је то време сиромаштва, па чак и класних разлика, али нико осим црнаца није био потчињен. Сви су били дубоко увререни да могу да зараде за пристојан живот, и то без понижавања. Када читате о Твеновим сплаварима и кормиларима, или Хартовим копачима злата на Дивљем Западу, они вам се чине даљи и од људождера каменог доба. Разлог је једноставно у томе што су они слободна људска бића. Али исти је случај и са мирољубивом, питомом Америком држава на источној обали, Америком Малих жена, Хеленине деце и Силаска из Бангора. Ведрина и безбрижност која зрачи из тих књига толико је опипљива, да вам се чини како можете и физички да је осетите у свом стомаку. Управо такав живот слави Витмен, мада није баш сјајан у томе, јер спада у писце који вам говоре шта треда да осећате уместо да вам то омогуће. Веровао је у своја убеђења до краја живота; није дочекао почетак пропасти Америке, који је наступио с развојем масовне индустрије и искоришћавањем јефтине радне снаге досељеника.

Џорџ Орвел: У утроби кита, есеји, приче, чланци Стр. 44-45, Лом, Београд 2016. изабрала и превела с енглеског Мирјана Радмиловић