Пастернак о Христу и историји

Да, стварно – причајте како су вас рачшинили. Сигурно су вас заплашили? Јесу ли вас анатемисали, а?

Зашто бисмо скретали. Уосталом, што да не. Анатема? Не, сада не проклињу. Било је непријатности, а има и последица. На пример, не може се дуго у државну службу. Не пуштају у престонице. Али, то су ситнице. Да се вратимо на предмет разговора. Рекао сам: треба бити веран Христу. Одмах ћу објаснити. Ви не схватате да је могућно бити атеиста, могућно је не знати има ли бога и чему он, а у исто време знати да човек не живи у природи већ у историји, и да је њу, према садашњем схватању, засновао Христос, да је Јеванђеље њен темељ. А шта је историја? То је утврђивање закона вековног рада на доследном одгонетању смрти и на њеном будућем савлађавању. Ради тога људи откривају математичку бесконачност и електромагнетне таласе, ради тога пишу синфоније. Без неког подстицаја немогућно је напредовати у том правцу. Та открића изискују духовну спрему. Основе за њу налазе се у Јеванђељу. Набројаћу их. На првом месту је љубав према ближњем, тај највиши вид живе енергије који испуњава људско срце и тражи да се излије и утроши. Затим долазе главне саставнице савременог човека, без којих се он не може замислити, а то су идеја слободне личности и идеја живота као жртве. Имајте на уму да је то до овог часа апсолутна новост. Код старих народа није постојала историја у том смислу. Било је сангвиничке свирепости неотесаних, богињама изровашених Калигула, који нису ни слутили колико је сваки поробљивач неталентован. Постојала је хвалисава мртва вечност бронзаних споменика и мраморних стубова. Тек су векови и покољења после Христа слободно одахнули. Тек после њега човек је почео да живи за потомство и не умире више крај плота на улици, већ код куће, у историји, у јеку послова посвећених савлађавању смрти, умире посвећен и сам тој теми.

Борис Пастернак „Доктор Живаго“, Просвета, 1979, стр. 15-16.