Пастернак о сахранама и одрастању

Пре десет година, кад су сахрањивали његову маму, Јура је био још сасвим мали. До овог часа сећао се како је неутешно плака, сатрвен болом и ужасом. Тада оно главно није било у њему. Тада једва да је и био свестан да он сам, Јура, постоји као нешто посебно што има свој интерес и своју вредност. Тада је главно било оно око њега, споља. Са свих страна окруживао га је спољни свет, као шума, опипљив, непроходан и непобитан; Јура је зато и био тако потресен мамином смрћу што су њих двоје залутали у тој шуми и он је изненада остао сам, без ње. Ту шуму сачињавале су све ствари на свету: облаци, градске фирме и кугле на пожарним колима, манастирске слуге које су јахале испред кола са Богородицом, с наушњацима уместо капа, гологлави у присуству светиње. Ту шуму сачињавали су излози радњи у пасажима и недостижно високо ноћно небо са звездама, добрим Богом и свецима.

Недохватно високо небо сагињало се сасвим ниско, до њихове дечје собе, додиривало дадиљин скут док је она причала нешто божанско, и постајало блиско и питомо као што су врхови лесковог жбуња кад му савијају гране да беру лешнике. Оно као да се у њиховој соби загњурило у лавор с позлатом; окупано златом и ватром претварало се у јутрење или подневну службу у малој цркви у сокаку, камо га је дада водила. Тамо су небеске звезде постајале кандила, добри Бог – попа, и сви су се распоређивали на дужности мање или више према својим способностима. Али најглавнији је био свет одраслих и град који се попут шуме црнео унаоколо. Тада је Јура веровао свом својом полуживотињском вером у бога те шуме као у шумара.

Сада је било нешто сасвим друго. Свих ових дванаест година средње и више школе Јура се бавио старином и Божјим законом, предањима и песницима, наукама о прошлости и природи – као породичном хроником своје куће, као својим родословљем. Сада се он није бојао ничег, ни живота, ни смрти; све на свету, све ствари биле су речи његовог речника. Он се осећао на равној нози са васионом, и сасвим другачије стајао за време опела над Аном Ивановном него у давно време над својом мамом. Онда се губио у болу, плашио се и молио. А сад је слушао заупокојену службу као поруку која је непосредно њему упућена и која се тиче њега лично. Он се уносио у те речи и тражио у њима јасно изражен смисао, као што се то тражи од сваког дела. Његово осећање недоследности у односу према вишим силама неба и земље, којима се он клањао као великим прецима, није имало ничег заједничког са побожношћу.

Борис Пастернак „Доктор Живаго“, Просвета, 1979, стр. 95-96.