Пастернак о Васкрсењу

Васкрсење. У оном најгрубљем облику у којем се даје ради утехе слабима, та идеја ми је страна. И Христове речи о живима и мртвима ја сам одувек другачије схватао. Где да сместите то мноштво скупљано хиљадама година? За њих би васиона била мала, и Бог, добро и смисао морали би да напусте свет. Угушили би се у тој похлепној гужви.

Али непрекидно један исти, бескрајно истоветан живот испуњава васиону и сваког тренутка се обнавља у небројеним сједињавањима и преобраћањима. Ето, ви страхујете да ли ћете васкрснути. Међутим, ви сте већ васкрсли кад сте се родили, а то нисте ни приметили.

Да ли ће вас болети? Зар тканина осећа своје распадање? Другим речима, шта ће бити с вашом свешћу? А шта је то свест? Да погледамо. Свесно желети сан – сигурна несаница, свестан покушај да се осети сопствена пробава – сигурнији поремећај њене инервације. Свест је отров, средство за тровање субјекта који га примењује на себи. Свест је светлост која избија напоље, свест нам осветљава пут пред нама, да се не спотакнемо. Свест, то су упаљени фарови пред локомотивом у покрету… Окрените их да светле унутра и догодиће се катастрофа.

Дакле, шта ће бити с вашом свешћу? Вашом. Вашом. А шта сте ви? Е, ту је чвор. Размотримо по чему најпре ви себе памтите, ког сте дела свог бића били свесни? Својих бубрега, јетре, крвотока? Не. Колико год се присећали, увек сте себе затицали у некој спољној, делатној манифестацији, у делима ваших руку, у породици, у другима. А сад пажљивије. Човек у другим људима – управо то је човекова душа. Ето шта сте ви, ето чиме је дисала, хранила се и заносила ваша свест. Вашом душом, вашом бесмртношћу, вашим животом у другима. И шта онда? Били сте у другима, у другима ћете и остати. И какву за вас разлику представља што ће се то после називати успоменом. То ћете бити ви који сте ушли у састав будућности.

Најзад, последње. Немате због чега да се узнемиравате. Смрти нема. Смрт није ваша ствар. Али ви сте рекли: таленат. То је друго, то је наше, то ми откривамо. А таленат, према највишем, најширем схватању, јесте дар живота.

Смрти неће бити, каже Јован Богослов, а ви простодушно саслушајте његову аргументацију. Смрти неће бити зато што је некадашње прошло. То је готово исто као кад би се казало: смрти неће бити зато што је то већ виђено, то је старо и досадно; сад се тражи ново, а ново је вечни живот.

Борис Пастернак „Доктор Живаго“, Просвета, 1979, стр. 75-76.