Сеобе: не написани романи

Наслов Вашег новог романа носио је ознаку Друга књига Сеоба. Значи ли то да ће бити и трећа?

На жалост, не значи. Сваки писац, и свака његова књига, имају, тако рећи, своју судбину. Кад је Милан Богдановић почео да штампа Сеобе, у „Српском књижевном гласнику“, знао је да имам програм за шест књига Сеоба. Знао је то и totum factum тог часописа у то доба – Слободан Јовановић. Знао је и мој пријатељ тога доба – Марко Ристић. Друга књига је требало да обухвати време које је, најзад, и обухватила: селидбу у Русију. Трећа: доба првог устанка. Судбина два Србина из Аустрије, официра који су прешли у Србију и бунили се против употребе устаника за пољске радове Стевана Синђелића. Бојећи се тог духа побуна, Вељко их је по наређењу Карађорђа обесио о једну крушку. Имате ту причу, аутентичну, код мемоариста тога доба. Четврта књига је требало да буде о 1848, о прелазу Србијанаца. Пета књига о емиграцији кнеза Милоша и кнеза Михаила. Шеста, завршна, о повратку Исаковича са руским добровољцима 1876. Исаковичи су се населили (у мом роману) у Русији, а своје насеље назвали Рајевка. Отуда, пореклом, пуковник Рајевски се, у мом завршном роману, враћа у своју земљу са руским добровољцима и гине при нападу, после битке код Шуматовца. Ишао је на челу трупа без оружја, са штапићем у руци – хтео је да погине. Имате ту личност код Толстоја. Ја нисам Толстој. Код мене би била исто тако несретна у љубави и животу руског „великог“ света, али другаче би мислила, осећала, и смрт тражила. Код мене би била онаква какви су Руси у мемоарима Пере Тодоровића о том рату.

Значи ли то да Вас, у роману, највише занима историја?

Не значи. Нимало. Та преокупација историјом, боље рећи прошлошћу. Чини ми се да је у нашој књижевности била неизбежна. То јест, тако ми се чинила. Она је тема и Иве Андрића. И Крлеже, који је највећи у његовој књизи о Крижанићу. То не значи да ми је било стало до такозваног историјског омана. Романи није историја. Роман је тако у оквиру неколико књига, био је литерарна форма тих година после Првог светског рата. Што је прва књига објављена тако лако, одмах, узрок је што је главни издавач тога доба, Геца Кон, био добро расположен према мени. Рођени смо у истом месту, Чонграду. Осим тога, на Кона је тада пресудан утицај вршио тадашњи ментор наше литературе (иза кулиса) – Слободан Јовановић. Што је пак друга књига тог романа морала да чека тако дуго да угледа света, разлог је што је писана под сасвим другим околностима, па је, и кад је била готова за штампу, морала да чека на издавача годинама. Ја о томе имам интересантну преписку са нашим издавачима.

Ви сте се трудили, изгледа, да ти романи буду тачни у погледу историјских података, прилика, личности. Зар је то привлачно за модерног аутора? Зар му то не смета?

Нимало му не смета ако пише на основу озбиљних студија. Иначе, историја романа испада лажна и комична. Приликом израде прве књиге Сеоба највише ми је помогао проф. Васа Стајић који ми је скретао пажњу на архивску грађу и мемоаре оног времена. Иако је био старији од мене и заузет, тај честити човек није жалио труда, чак и да ми исписује из архива, само да би се и код нас појавила једна таква књига. Архивски материјал, нарочито мемоаре генерала Пишчевича, налазио сам овде у библиотеци Британског музеја.

Милош Црњански „Испунио сам своју судбину“, БИГЗ, СКЗ и Народна књига 1992. стр. 79-81.