Солжењицин о оптимизму и срећи

Све је то могуће примити лако и са смешком, зато што је дошло после вучјег логора, јер, шта се, после вучјег логора, не би човеку учинило – обичном шалом? Шта му се не би учинило правим одмором?

               Какав је био ужитак предвече обући белу кошуљу (једну једину кошуљу, већ отрцаног оковратника; а какве су панталоне и ципеле, боље је и не спомињати) и прошетати се главном сеоском улицом. Крај клуба, под кровом од трске, угледаће плакат: „Нови и награђени филм“ и бенавога Васју који их све позива у биоскоп. Настојаће да набави најјефтинију улазницу, за два рубља, и да седне у први ред заједно с дечурлијом. Лумповаће само једном месечно: у месној чајани ће за два и по рубља, у друштву са чеченским шоферима, попити криглу пива.

               Да би прогнанички живот могао да прихвати овако весело и задовољно, највише су му помогли старци Кадмини – гинеколог Николај Ивановић и његова жена Јелена Александровна. Ма шта год доживели у прогонству, Кадмини би увек понављали:

• Сјајно! Колико је боље него што је било! Како смо имали срећу што смо доспели у овако дивно место.

Када би набавили бели хлеб – какво весеље!  Појефтинило млеко на тргу – опет весеље! Даје се добар филм – весеље! Дошао зубар – сјајно! Нек се она бави гинекологијом и илегалним побачајима. Николај Иванович ће преузети општу праксу: мање новаца, али зато мирније живи. Сунце на залазу има наранџасто-ружичасто-гримизно-румено-црвену боју – какав ужитак! Витки седи Николај Иванович хвата испод руке облу и од болести подебелу Јелену Александровну, и они одмереним кораком одлазе на крај села да би гледали залазак сунца. (Колико год он хитро крочи, толико је она спора.)

Живот је за њих двоје постао густи венац расцветаних радости од онога дана кад су купили властиту земуницу, рушевну колибицу с вртом – по њиховом мишљењу, последње склониште у животу, последње огњиште крај којега ће живети и умрети. (Одлучили су да заједно умру; чим умре једно, друго ће га следити, зашто би оно живело?) Намештаја нису имали никаквог па су унајмили старога Хомратевича, такође прогнаника, да им у углу слепи квадар од ћерпича. То је био њихов брачни кревет – и како само широк! Како удобан! Још један разлог да се веселе. Сашили су широку врећу и напунили сламом, ето ти струњаче. Тада су наручили од Хомратевича да им направи сто – округли сто. Хомратечвич се чудом чуди: скоро му је седамдесет а никада још у животу није видео округао сто. Зашто баш округао? „Баш округао, кад те молим! – трља Николај Иванович беле и спретне руке. Свакако мора бити округао!“ Идућа брига је како набавити петролејку, не лимену, већ стаклену петролејку, на високом постољу, и то не седмицу, него свакако десетицу – а и да туљац буде од стакла. У Уш-Тереку такве нема, проћи ће доста времена док је набаве, док је добри људи не донесу издалека, али кад на округли сто ставе на ту светиљку, на којој ће, осим тога, бити сенило ручне израде – тако је то овде, у Уш-Тереку 1954. године, кад у великим градовима људи скупљају свећњаке и кад већ постоји хидрогенска бомба – та ће светиљка на округлом столу претворити земуницу у раскошну примаћу собу из претпрошлог столећа. Како ће то бити свечано! Све троје ће поседати око стола, а Јелена Александровна ће, као и обично, рећи:

• Ах, Олег, како ми сад лепо живимо! Знате ли да је ово, ако не рачунамо детињство, најсретније раздобље у целоме мом животу!

И она има право! Јер не ствара срећу ступањ благостања, него наш однос према властитом животу. А то је оно што зависи само од нас, па, према томе, човек увек може бити срећан ако жели, и нико га у томе не може спречити.

Пре рата су становали крај Москве, са свекрвом, која је била толико заједљива и ситничава – а они према њој пуни поштовања да се Јелена Александровна, жена средњих година, независна у животу и већ једном разведена, непростано осећала спутаном. Те је године она називала својим „средњим веком“. Тек кад се догодила велика несрећа, свежи је ваздух дунуо у њихову породицу.

А и ту несрећу изазвала је опет свекрва: прве године рата дошао им неки човек без докумената и замолио да га сакрију. Упркос томе што је у породици била врло строга, држала се иначе хришћанских начела и сматрала за своју дужност да склони дезертера и свекрва се чак није посаветовала с децом. Дезертер је ту преноћио две ноћи, отишао, негде су га зграбили и на саслушању је споменуо кућу у којој је преспавао. Свекрви је било већ готово осамдесет година, па је нису дирали, али су сматрали да треба ухапсити педесетогодишњег сина и четрдесетогодишњу снаху. У истрази су питали, да ли им је дезертер можда у роду и, да им је случајно био у роду, пресуда не би била тако строга: значило би да су напросто поступили егоистички, што је посве разумљиво и чак опростиво. Али, како им дезертер нијее био нико и ништа, обичан намерник, Кадмини су добили по десет година, не као дезертерови јатаци, него као непријатељи домовине који свесно поткопавају снагу Црвене армије. Завршио се рат, и приликом велике Стаљинове аменстије 1945. године, дезертера су послали кући (историчари ће себи дуго и узалудно разбијати главу покушавајући да схвате зашто су управо дезертери били помиловани – и то безусловно). Он је чак заборавио да је икада преноћио у оној кући и да је некога увалио у неприлику. Кедминових се та амнестија није нимало тицала: та они нису били дезертери, они су били непријатељи домовине. Кад су одседели десет година, нису их свеједно пустили кући: они, наиме, нису деловали појединачно, него као група, организација – било их је двоје: муж и жена – и зато их је запало вечно прогонство. Наслућујући такву пресуду, Кадмини су унапред поднели молбу да их бар у прогонство пошаљу заједно, у исто место. Против тога нико, тобоже, није имао ништа, њихова молба је, наводно, била посве законита – али су мужа ипак послали на југ Казахстана, а жену у околину Краснојарска. Можда су их, као чланове исте организације, хтели да раздвоје?… Међутим их нису, заправо, хтели да казне, нити су им хтели напакостити, него у саставу Министарства унутрашњих послова напросто није било чиновника чија би дужност била да споји мужа и жену – зато их и нису преместили у исто место. Жена, којој се ближила педесета година, а руке јој и ноге отицале, доспела је у тајгу где је једини посао сеча шуме, који је већ и из логора добро познавала. (А и сад се сећа тајге с Јенисеја – какви су то пејсажи!) још пуну годину су писали жалбе – у Москву, у Москву, у Москву – док није дошао посебни стражар и пребацио Јелену Александровну овамо, у Уш-Терек.

Како да се сад не радују животу! Како да не заволе Уш-Терек! И своју колибицу од иловаче! Зашто да још траже хлеба преко погаче?

Ако треба, остаће овде заувек!

…

               Није било јасно шта ће расти у њиховом врту, али је било јасно чега нема – није било кромпира, купуса, краставаца, парадајза и бундева, свега онога што су имали суседи. „Али то се може купити“ – тврдили би Кадмини. И они би куповали. Становници Уш-Терека су домаћински народ који држи краве, свиње, овце и кокошке. И Кадмини су на неки начин узгајали животиње, само што њихова фарма није била нимало практична: имали су само псе и мачке. Они су сматрали да млеко и месо могу да купе на тргу – али како да купе псећу верност? Зар би за новац скакао на тебе дугоухи, црно-бели Жук, голем као медвед, и оштри препредени мали Тобик, посве бео, немирних црних ушију?

               У људима више нимало не ценимо њихову љубав према животињама, а ако су наклоњени мачкама, још ћемо им се и наругати.

               Међутим, заволимо испрва животиње, нећемо ли после заволети и људе?

               Кадмини не воле кожу својих животиња него њихову личност, и та приврженост, коју показују супрузи, брзо, готово одмах, прелази и на њихове животиње а да их уопште не дресирају.

…

               Лепо је живети као што живе Кадмини и радовати се ономе што имаш! Мудар је онај који је малим задовољан. И ко је оптимиста? Онај који каже: свагде је лоше, код нас је добро, ми смо имали срећу. И срећан је оним што има, и не пропиње се.

               А ко је песимиста? Онај који каже: свагде је дивно, свагде је боље, једино је код нас лоше. И непрестано га мучи властита судбина.

Александар Солжењицин „Одељење за рак“ стр. 193-198. Академска књига, Нови Сад, 2020.