Солжењицин: О привлачности женама

Глеб је одмалена био васпитан да жену доживљава као предмет обожавања. Није успео да открије и нико га није научио (оца није било) да постоји и мушка лепота, да он и сам треба да буде привлачан. Глеб је растао као мршав, блед и неупадљив момак, сав усредсређен на унутрашњи живот, и није пазио ни како је обучен, а није ни имао баш да бира. Није умео да се допада, да се удвара, а кад би се заљубио – писао је у дневнику и градио крхке калеидостопске слике љубави. Да, смешно је и замислити како се то треба удварати! Придржати бундицу и додати каљаче у позоришној гардероби? Оно што је Хегел називао рефлексијом – мисао, окренута самом себи и свом субјекту – подсмешљиво и разарајуће му је представљала како треба узети и повести некога под руку. А пре него што се одлучиш, још мало шеткај у кишно вече по Баштенској, кад се троструке кугле њених светиљки сливају у светлосно море мокрог асфалта, и с напетом пажњом астронома који лови слабу комету: како се жена држи под руку­? Не смаш се показати као незналица, али где је ту правило? Једни једва додирују врх њеног лакта, други придржавају целу подлактицу до шаке, трећи скупљеним дланом одоздо обухватају, четврти укрштају своје прсте с прстима сапутнице држећи је за руку. Нема правила.

Лако је било Мопасану да плес назове „најкраћим путем ка женском срцу“, али пробај то у ритму фокстрота или у њихању танга, пробај да скинеш са свог лица усредсређену озбиљност – међу стотинама насмејаних или немарно осмехнутих лица, међу кикотом другарица: „Какву то формулу решаваш, Глебе?“

Не, стварно, лакше је бавити се алгебром, њеним резултантама и дискриминантама. А Дијалектика природе? (Уосталом, очима математичара Глеб у њој није нашао очекивану дубину, мада се плашио да сам себи то призна.) „Наука захтева од човека цео његов живот“ – писало је на пароли испод плафона Академске библиотеке. Океани знања надирали су оданде на груди у виду таласа.

Солжењицин „Воли револуцију“, 58-59. стр. Геопоетика 2014.