Солжењицин „Старење“

Колико је само написано о ужасу смрти, али какво би она природно звоно била да није насилна.

Сећам се једног грчког песника из логора; већ отписан, а тек му прошла тридесета. Никаквог страха од смрти не беше у његовом мекано-тужном осмеху. Чудио сам се. А он: „Пре него што смрт наступи, у нама се одиграва унутрашња припрема: сазревамо за њу. И већ нам ништа није страшно.“

Само година дана прође од тада – и све искусих сам на себи, са своје тридесет и четири[1]. Из месеца у месец, из недеље у недељу идући према смрти, привикавајући се на њу, у својој спремности, у смирености, претекох тело.

Па колико је онда лакше, како је то отворено, кад нас пред смрт полако приведе старост. Старење – то никако није божја казна, она доноси својеврсну благодат и има своје топле боје.

Топлина те обузме кад видиш како деца јурцају док стичу чврстину и јачају карактер. Топлину ти може донети чак и слабљење личне снаге, па упоређујеш, какво сам, значи, кљусе раније био. Не истрајеш цео дан на послу – сладак ти и кратак прекид свести, јер ето ти опет јасноће и другог, или трећег јутра у дану; још један поклон. А постоји и задовољство духа – ограничавати се у јелу, не тражити вишак укуса: још си у животу, а издижеш се изнад материје. А танани гласић сенице у још заснеженој полупролећној шуми – двапут ти милији бива, јер ускоро их више нећеш чути, па наслушај се! А какво су ти неотписиво благо – успомене; млад човек ту је ускраћен, а оне су све с тобом ту, неизоставно, и живи делић њихов посети те сваког дана – уз лаган и тих прелаз из ноћи у дан, из дана у ноћ.

Јасно, старење – то није пут наниже, него увис.

Само, не дај нам, Боже, старости у беди и хладноћи.

Како и ми остависмо – толике и толике…

Приче, Академска књига, 2023.

---

[1] По истеку казне, А.С. отпремљен је у прогонство средином фебруара 1953. године, у својој тридесет петој години. „Ту поче моје прогонство – приповеда писац – и одмах, на самом почетку прогонства – открише ми метастазе рака“. (из књ. Боло се теле с храстом.)