Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Самоћа је удес свих значајних духова; они ће у њој каткад уздисати, али ће је увек, као од два зла мање, изабрати. Што пак човек више стари, биће у тој ствари sapere aude[1] све лакше и природније, а у шездесетим годинама је нагон ка самоћи одиста природан, шта више нека врста инстикта. И одиста се тада све удружује да тај нагон повећа. Оно што људе највише гони да буду дружевни: љубав према женама и полни нагон, не дејствује више: губитак полних способности даје старцу способност да се задовољи са самим собом, а то постепено апсорбује дружевни нагон сасвим. Човек се тада повратио себи од хиљаду разочарења и лудости, активни живот прошао га је већим делом; он нема више шта да очекује, нема више никаквих намера ни планове; нараштај коме припада не живи више; опкољен страним покољењем, он је већ објективно и битно усамљен. Уз то човек осећа да се ток времена убрзао и он би га духовно још хтео употребити. Јер, ако се само глава добро одржала, студије постају тад много лакше и интересантније услед многог стеченог знања и искуства, услед дубоког свестраног размишљања, које се поступно до краја развило, и услед тога што су све умне моћи тад врло способне за вежбање. Човек види јасно у хиљаду ствари које су пре у његовим очима лежале као у некој магли; долази до резултата и види целу своју надмоћност. Услед дугог искуства, престао је да од људи богзна шта очекује, јер људи укупно узевши, и не вреде да их човек ближе спозна; напротив, човек тада зна да, изузев ретке срећне случајеве, неће наићи ни на шта друго до на врло непотпуне примерке људске природе, које је боље и не дирати. Зато човек тада и није више изложен обичним обманама, врло брзо увиди шта сваки понаособ вреди, и ретко ће пожелети да ступи с њим у ближе познанство. Најзад, нарочито ако смо у самоћи познали стару пријатељицу из младости, навика на усамљивање и на дружење самим собом прешла нам је у крв и постала наша друга природа. Тако, љубав ка самоћи, која је пре тек морала да побеђује дружевни нагон, сада је сасвим природна и проста: човек се осећа у самоћи као риба у води. Отуда свака индивидуалност која је одлична, дакле од осталих различна, и по томе самостална, осећа се, услед своје потпуне усамљености, у младости додуше мало незгодно, али у старости сасвим згодно и пријатно.
Одиста, сваки ће увек само сразмерно својим интелектуалним способностима моћи да осети ту истинску добру страну старости, то значи, виши дух ће је осетити више од свију, али ће је осетити, у мањој мери, и сваки други. Само људи крајње оскудне и просте нарави биће у старости још тако дружевни као некада: они су друштву, у које више не приличе, тегобни, и највише ако их људи трпе, а некада су их тражили.
Шопенхауер: Паранезе и максиме, стр. 34-36. Модерна, 2000.
[1] Усуди се да будеш мудар.