Велс о агентима за некретнине

Али било је лудо од Кипса што почиње да гради кућу.

Он је то чинио из необичне мржње према агентима за продају кућа која га је обузела.

То је, без сумње, врло рђава и неправедна мржња, али посао романсијера нису етички принципи него чињенице. Свако мрзи агенте за продају кућа јер они сваког оштете. Сви остали позиви нешто дају и узимају, агент за некретнине једноставно узима. Сви остали вас желе; ваш адвокат се плаши да бисте га могли променити, вашем лекару никад нисте сувише далеко, ваш романсијер – ако сте само то знали – снисходљив је према вашим неизреченим жељама; а што се тиче ваших трговаца, млекари ће се борити за вас испред ваших врата, пиљар ће викати са сузама у очима ако га изненада одбаците; али ко год је икад чуо да се неки агент за продају кућа бори да неког услужи? Потребна вам је кућа, одете агенту; ви, изгужвани и љути од путовања, бојажљиво истражујете; он спокојан, чист, непокретан, ћутљив, мирно не ради ништа. Молите га да снизи станарину, да окречи таваницу, да покаже друге куће; да сједини летњиковац из бр. 6 са стакленом баштом из бр. 4 – мари он! Ви желите да уредите једну кућу; он је тада сасвим исти – миран, равнодушан. Једном приликом, сећам се, он је чачкао зубе цело време док ми је одговарао. Такмичење је предмет подсмевања међу агентима за куће; они су сви једнаки; не можете их повредити ако одете у другу канцеларију, не можете их одбацити, можете највише сами себе одбацити. Они су безбедно смештени иза махагонија и месинга, обично сувише далеко и за изненадан и брз удар кишобраном; да баците кључеве које су вам позајмили уместо да им их вратите, то је крађа и као таква кажњива.

Х. Џ. Велс „КИПС, историја простодушна човека“, Матица српска, 1966. стр. 12-15.