Влада Патријарха Мирона у Румунији 1938.

13. фебруар 1938.

Господине Председниче,

Владу Патријарха Мирона[1] су примили либерали резервисано а царисти скептично[2]. Постоји увек и један широки појас народа, који је у страначком погледу неопредељен и флотантан, али ни његово мишљење о новој влади није усхићено. Мислим да је важно саопштити то мишљење у целини. Овај свет верује да је цео огромни апарат нове владе са шефом цркве на челу и седам министара претседника у кабинету, пре свега знак претеране узнемирености и мрачног страха у врховима.

Ако је требало сузбити залет Гвоздене гарде, то се могло , мисли се, учинити и нормалним средствима. То значи: диктатуром државних закона место диктатуром једне воље. Могло се оперисати са постојећим политичким странкама. Није требало довести Круну до тога да у неколико дана доведе до пада две владе које су међутим биле њено сопствено дело. А то је Татарескову на изборима, и Гогину пред тек заказане изборе. Овакви неуспеси, кажу, само шкоде угледу Круне. Али шкоде и свакоднавним интересима пословног света, што прави у народу злу крв.

Овде јавно мишљење иде још и даље. Ако нова влада нормалним начинима не успе, онда ће се неминовно морати употребити сила. Може доћи и до побуна и до крви; ми смо можда и свега неколико корачаји од таквог стања. У таквом случају, претседник владе Патријарх, морао би сам издавати наредбе, што би могло само погодити Цркву, која мора остати даље од дневних и вулгарних страси, као непролазна вредност и неприкосновена појава. Папе су некад искористили Цркву за своју политику, пак је дошло до Реформе и до раскола, који је католичку цркву за половину упропастио. Српству је његова Патријаршија после пропасти царства одржала морално јединство народа, без такве организације, била би изгубљена и нација. Без Православља не би било ни Југославије, о чему је свако свестан. Али и Румуни кажу, Православље је њихову нацију очувало, јер би се иначе Румунија помађарила и германизовала. Више је, дакле, него очевидно да идеја о постављању шефа Цркве за шефа владе не налази пуно присталице.

Румуни нарочито истичу да је Патријарх уведен у владу и да лично спроведе полицијске мере против свог свештенства. Оно које је, на жалост, већ данас за 2/3 уз Гвоздену гарду. Један члан јуче објављеног програма нове владе гласи: да ће Патријарх, споразумно са Светим Синодом, разрешити свештенике и од свих заклетви које нису законите. Каже се даље да ће „узети мере које буде сматрао за потребне“, и да ће „одредити све казне свештеницима који би у будуће такве заклетве полагали“… Према томе пада у очи колико престоји тешка дужност лично Патријарху, као шефу Цркве која је не само увек највећа и најјача организација у једној земљи, него и увек најсигурније јемство Круне. Она може имати своје триумфе, али никад није сигурна и од каквог пораза. Сваки пораз владин ишао би на штету цркве.

Неоспорно да постоји опасност од превратничке и завереничке Гвоздене Гарде. Такав је изгледао и фашизам пре познатог телеграма Краља Виктора Емануела Мусолинију у Милано, да дође у Рим и састави владу… Шта је онамо дошло доцније, и како данас иду ствари, добро је познато. Али куд би тек један Кодреано одвео своју земљу, о том не може нико паметан имати илузуја. Зато се Румуни питају: да ли није било боље обратити се осталим партијама за једну концентрациону партијску владу, која би лакше и без опасности по цркву применила мере већ постојећих закона против таквог свештенства. Затим, пошто се претпоставља да имају и 2/3 официра који су уз Гвоздену Гарду, такве мере би иста влада применила и према официрима без опасности за Врховну Команду Војске. Овом се додаје питање: ако ова Патријархова влада не успе, какве резерве остају онда за даље?

Јован Дучић „Дипломатски списи“, Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, 2015. стране 229-230

---

[1] Међусобне борбе политичких странака, разједињеност демократских снага, незадовољство народа, нереди фашистичких група у току изборне кампање почетком 1938. године, довели су до завођења диктатуре краља Карола од 10. фебруара. То је био крај десничарске и проосовински оријентисане владе Гога-Куза. За председника нове владе краљ је одредио патријарха Мирона Кристеу, а стварни руководилац државног апарата био је министар унутрашњих послова Арманд Калинеско.

[2] У новој влади нису узели учешћа националцаринисти Маниуа, националхришћани Гоге и Куза, Гвоздена гарда и дисиденти Националцаринистичке странке – Радикално-сељачка странка Јулиана. Критеријум избора чланова био је – оданост круни.