Вође и гомиле

Вође често нису људи мисаони, али су људи од акције. Они обично нису видовити, пошто предвиђање води ка сумњи и спутава рад. Они се регрутују поглавито из редова живчаних, раздражљивих, душевно полуоболелих, који додирују границе лудила. Ма како да је апсурдна идеја коју бране или циљ којем теже, свако се разлагање отупи наспрам њихова убеђења. Презрење и прогон њих не дотичу, и само их више драже. Лични интерес, породица – све се жртвује. И сам нагон ка самоодржању код њих је уништен толико да једина награда коју они желе да добију јесте да постану мученици. Јачина вере њихове даје њиховим речима велику сугестивну моћ. Множина људи је увек готова да чује човека обдарена јаком вољом који им се намеће. А људи у гомили изгубе сваколику вољу и инстиктивно се окрећу онима који је има.

Густав Ле Бон „Психологија гомиле“, стр. 96. Алгоритам 2018.

Јунак кога је гомила јуче поздрављала биће сутрадан изложен порузи ако га је сустигао неуспех. Реакција ће, шта више, бити утолико живља што је престиж био већи. Гомила тада сматра палога јунака као себи равног и свети се стога што се клањала пред надмоћношћу, која му се више не признаје. Кад је Робеспјер кидао главе својим друговима и толиким својим савременицима, он је имао безграничан престиж. А кад га је мањак неколико гласова у Конвенту лишио његове власти, он је одмах изгубио тај престиж и гомила га је пратила на гиљотину са исто толико проклињања како је до јуче пратила његове жртве. Верни су увек са беснилом ломили кипове својих бивших богова.

Престижа који је уништен неуспесима нестаје напречац. Он се може трошити исто тако и путем расправе, но тада начином веома спорим. Али је зато делотворност овог поступка врло сигурна. Престиж који се претреса већ није више престиж. Богови и људи који су умели дуго да очувају свој престиж никада нису трпели расправу. Ко хоће да му се гомиле диве ваља да их увек држи на одстојању.

Густав Ле Бон „Психологија гомиле“, стр. 112-113. Алгоритам 2018.

https://algoritam.rs/zanr/psihologija-sociologija/