Живот интелектуалца имигранта у Лондону

Да ли бисте нам могли нешто испричати из свог живота у Лондону?

Не бих желео много да говорим о томе. Једино што могу да кажем: живот ми није био лак. У Енглеској странац који зна неки занат може врло добро да прође. Међутим, интелектуалац је пожељан утолико више уколико се слаже са њиховом политиком и ништа више. Зато сам веома често оскудевао у материјалном погледу. Морао сам једно време да радим у једној шустерској радњи као писар који води књиге, а тада сам био много слабије плаћен него физички радник, па сам чак неколико месеци морао да радим као разносач књига у једној књижари.

Јасно је само по себи да ме је то спречавало у писању мојих књига. Енглези су симпатичан и гостољубив народ, али само кад их упознате, кад им уђете у кућу. Међутим, познанство је тешко склопити, што је потпуно разумљиво с обзиром на разнолик свет који живи у Лондону.

Милош Црњански „Испунио сам своју судбину“, БИГЗ, СКЗ и Народна књига 1992. стр. 103.

Па ето, од године 1945, покушао сам да живим, као писац, у Лондону, али то је било врло тешко. Те године превео сам једну књигу о авијацији и њеном раду на Блиском истоку (R.A.F. in the Middle East) и радио на синхронизацији, на нашем језику, једног филма (Фани под плинском светлошћу). Затим сам написао један водич (Рим и његова околина) али се од тога не може живети.

Године 1946/7. покушао сам да нађем неко запослење на Универзитету, у Екстеру, али нисам успео. Када сам потрошио сву своју уштеђевину и остао на просјачком штапу, нашао сам запослење у чувеној шустерској радњи Hellstern & Sons,  где сам био нека врста писара и благајника (clerk-bookkeeper) у подруму. Када сам 1948. године изгубио то место, радио сам као разносач књига, у чувеној књижари Hatchards, на Пикадилију. За четири фунте недељно!

Међутим, за све то време учио сем, на вечерњем курсу Универзитета, и добио диплому (са похвалама) из предмета „International Affairs“ који обухвата међународно право, трговину, институције и историју. Те исте године 1951. затражио сам и добио енглеско држављанство. Од године 1952. до 1955. закључно, био сам лондонски дописник аргентинског листа „El ekonomist“. Само то набрајање факата, мислим, каже да сам морао стећи занимљива искуства. И те каква!

Стр. 27.

Двоспратним лондонским басом одлазимо до неонопламтећег Пикадилија.

Стојимо пред блештавим излогом светски познате обућарске радње Hellstern & Sons. Црњански упире кишобраном о прозор на плочнику и каже горко: „Док сам био жив сахрањен, овде, у подрумској мемли и тамо радио као „clerk-bookkeeper“ и кришом писао своје Ципеларе, добовали су ми више главе, стални, туђи кораци! Свет је пролазио, одлазио, ја сам трунуо, копнео… Два живота су то: доле међу калупима и горе, увече, кад сам у вечерњем оделу излазио међу господу и даме из Пен-клуба. Напустим, после, тај подрум и одем на одсуство на Западни океан. Ту ми пукне ахилова пета на левој нози и – останем без посла. Узет, сам се некако излечим, купањем и лежањем оздравим тетиву. Остао сам готово на просјачком штапу и становао сам, у то време, у кући коњушара леди Пеџет, бивше вицекраљице Индије. Жена ту послужује а ја у башти пишем наставак Сеоба које на јесен издаје Српска књижевна задруга“.

Док песник испореда своју судбину, не одвајамо се од укусно декорисаног излога светске обућарске фирме. (…) Пошто смо лупом кишобрана о стакло радионице привукли пажњу једног полицајца, одлазимо даље. Првом улицом избијамо пред најстарију и најотменију лондонску књижару „Hathards“.

„Био сам ту 1948. разносач књига. Радио сам за четири фунте недељно! Као носач ишао сам на пошту са пукнутом тетивом на нози и теглио и по педесет килограма… Емигранти су причали да водим одељење старих француских књига… Издржао сам шест недеља. После – треснем фунте и скочим у приватан живот.

Говорили су ми – бићу лектор на Универзитету, али ме преваре. Упишем се на вечерњи курс, слушам спољну политику и ту 1951. дипломирам. При том школовању нервирао ме један Енглез који је дискусију започињао традиционалним: „Ја не знам, али мислим“. Кад ми је прекипело окренем се и кажем: „Добро је што не знате, али зашто сте поносни на то што не знате? Разуме се, било је смеха, али Енглез више није истрчавао пред руду…

Чекао сам место лектора у Кембриџу, али ни то не добијем. Два пута сам положио за реципијента у хотелима, али не успевам да постанем портир. Од године 1952. лондонским сам дописник једног аргентинског листа за економска питања. Дао сам до сада хиљаду чланака о енглеској спољној политици и економији. За – 18 фунти недељно! У подне сам у Форењ-офису на конференцији за штампу, по подне радим на чланку о пласирању меса на лондонској пијаци, спавам мало, остало – радим … Прилагодљив сам, неки пут и не једем. Све према прилици. Понављам: да није било жене која је успела да своје лутке доведе до савршенства, пропао бих. Начисто бих пропао. Али – никад се нисмо понизили…

Стр. 36-38.