POGLEDI IZ SRBIJE: DA LI NOVA STRATEGIJA O POLJOPRIVREDI GAZDINSTVA, KONAČNO, UVODI U PRIVREDNI SISTEM SRBIJE?

• Da li će Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja 2025 – 2034. odine u Srbiji konačno otvoriti put i podstaći da se gazdinstva iz primarne proizvodnje punopravno uključe u privredni sistem države, za šta postoji pravni osnov. Ovim povezivanjem sa komorskim sistemom u istom sektoru i članstvu, našli bi se ratari, voćari, stočari, sa mlinarima i pekarima, uljarima, prerađivačima voća i povrća, klaničarima, mlekarima…
• Među  gazdinstvima, njih 24.000 isporučuje mleko za preradu u 120 mlekara u Srbiji. To je ozbiljna proizvodna fabrika i bitno je kako je organizovana i održiva. Ove vredne stočare niko još nije poveo u poslovno povezivanje, sabiranje njihovih ponuda i kreiranje ugovora sa otkupljivačima – prerađivačima mleka. I nadležna ministarstva nisu prepoznala taj poslovni kvalitet, iako Zakon za zaštitu tržišta omogućava takva poslovna uvezivanja;
• Nekada je na nivou velike države izvoz mesa objedinjavao odgovarajući fond. To je period stabilne stočarske proizvodnje;
• Poslovna povezanost primarnih proizvođača u razvijenim zemljama je u suvlasništvu prerađivačke industrije i farmera putem kooperacija. Zanimljiv je model u Austriji, Danskoj i drugim zemljama, a u Grčkoj su glasni poljoprivredni sindikati, ima ih dvadesetak i više udruženja. U neslaganju sa stanjem  u agraru u ovoj zemlji, najglasniji su sindikati, kao što je slučaj  u Francuskoj  pa i Nemačkoj;

Branislav GULAN

To bi bio istorijski trenutak i uvažavanje najbrojnijeg radnog dela našeg naroda, koji čini snagu poljoprivrede.  Poljoprivredna gazdinstva koriste u proseku 6,4 hektara zemljišta, a najviše je fizičkih lica 99,6  odsto. Broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji je 508.325, a njima se pripisuje 3.257.100 hektara poljoprivrednog zemljišta. Među gazdinstvima 5,1 odsto obrađuje preko 20 hektara kvalitetnog poljoprivrednog zemljišta, a broj onih sa manje od pet hektaraa zemljišta je 68,2 odsto od ukupnog broja popisanih gazdinstava.

Decenijska organizaciona razdvojenost i nedostatak sektorske povezanosti, tj. primarne i prerađivačke industrije, do sada je više štetio ljudima iz brazde. Od njih je sistem godinama pravio dobre donosioce sirovina, iako se dugo godina mahalo da su kooperacije prava stvar za ratare, što se negde i dogodilo, ali u celini primarna proizvodnja samo je pratila uspešnu industrijalizaciju u sektoru poljoprivrede. Među prvima i drugima u jednom trenutku postojali su jasni i obostrano korisni poslovni ugovori sa otkupnim cenama i rokovima plaćanja.

Poljodprivrednici gadili fabrike, pa oali bey imovine!

Poljoprivredu u primarnom sektoru godinama opterećuje isti problem: gazdistva su po mnogim vrstama proizvodnje zahvaćena fluktuacijom cena i nose to opterećenje, dok u istom period maloprodajne cene ostaju učvršćene ili čak i rastu, kao da se nisu promenili troškovi inputa. Zato je dijalog o tome, kao i modelu ugovora osnov za povezivanje, pouzdanost i izvesnost u poslu kojim se bave primarni proizvođači. Vlasnici prerađivačke industrije su daleko od donosioca sirovina po poslovnosti i vezivanju, što je rezultat brze i jeftine privatizacije desetina kapaciteta u Srbiji. Tako su oni poljoprivrednici koji su godinama učestvovali u podizanju industrijske prerade donošenjem roba ostali izvan vlasništva silosa, uljara, šećerana, mlinova … i nemaju nikakvu poslovnu povezanost. Zbog tog statusa oni nisu u prilici da planiraju proizvodnju, cene i uslove. Tako cele grupacije ostaju po strani kreiranja poslovne saradnje koja im je bitna za održivost i predvidljivost. Ovaj sklop imovinskih pitanja sve više utiče na prozivanje države, kao odgovorne za pojedine proizvodne resurse što nije prihvatljivo isto kao ni odgovor države da će pokušati da pojedini deo prerađivačkih kapaciteta kupi državnim parama.

• Ova inicijativa ima dve nedorečene poruke. Jedna je da država ne vidi ulogu primarnih proizvođača u vlasništvu pomenutih kapaciteta i druga poruka se odnosi da postojeći industrijalci rade samo za sebe. Ponuđena strategija, reklio bi se, insistira na čvrstoj vezi između primarne proizvodnje i prerađivačke industrije. Potrebno je uvažiti da ekonomiju drži domaća potrošnja;

Gašenjem velikih kombinata i kooperacija istopili su se svi detalji vezani za cene otkupa, a razvio se jedan prastari vid ekonomije – robna razmena. Donedavno, ta razmena je funkcionisala iako je bila uvek sumnjiva za proizvođača robe, a imala je jednostavnu formulu – „ti meni rod, ja tebi obračun za uzete inpute i što ostane, to je saldo“. Uz tu praksu nije zaživeo ni Zakon o predsetvenom finansiranju, jer nije obuhvatio cenu otkupa sirovine koja se proizvodi. Dabome, ovo je samo fragment neravnopravnog položaja jednog dela proizvođača poljoprivrednih dobara i tu bi se lako mogao dodati sektor proizvodnje mleka, kao večita otvorena tema, gotovo svake aktuelne vlasti.

• Među  gazdinstvima 24.000 isporučuje mleko za preradu. To je ozbiljna proizvodna fabrika i bitno je kako je organizovana i održiva;

Zakon o Privrednoj komori Srbije omogućava članstvo pravnim subjektima, što registrovana gazdinstva nisu, ali se ona u PDV-u mogu podvesti pod tu kategoriju. Ako to nije dobar osnov za članstvo u Komorskom sistemu, za čega se i ne zna, raspoloženje u administraciji ove privredne asocijacije, moguće je da se osnuju Proizvodne grupe i pravno registruju i da se na taj način zadovolji ta pravna formalnost, ako je potrebno.

Na pomenuti način rada ne bi se menjao – dopunjavao Zakon o privrednoj komori na sednici Narodne skupštine Srbije. Svi sektori bi pripali već postojećim organizacionim modelima – grupacijama. Na primer farmeri – proizvođači svinja, junadi, mleka, živine bili bi u jednom ili dva već postojeća sektora. Praktično, proizvođači mleka i mlečna industrija uz trgovinske lance za istim stolom razgovarali bi o kvalitetu, razvoju, cenama i drugom bez prozivanja i nišanjenja na onoga ko je kriv, odgovoran i zbog čega. I to bi se dešavalo sve u prisustvu državne administracije poljoprivrednog i trgovinskog dela. To u nedostatku agrarne komore, na bazi dobrovoljnosti, može biti izuzetan poslovni iskorak celog sektora poljoprivrede.

Sramota, poslednji sastanak srodnih ili tehnološki i organizaciono usmerenih grupacija održan je pre više od jedne decenije. Primarni proizvođači preko svojih udruženja, koja nemaju poslovni format, prozivala su i prozivaju državu, prerađivače, a sada i trgovinske lance. Proizvođači mleka još nisu prepoznali da udruženja bez razlike koliko su velika, nisu tržišni oslonac za plasman proizvoda već „rame za plakanje“ i da svoj status poboljšavaju ako se država uplaši protesta, blokada… Međutim, država gubi alate da mimo privrednih povezivanja poboljša situaciju u ovom sektoru.

• Ove vredne stočare niko još nije poveo u poslovno povezivanje, sabiranje njihovih ponuda i kreiranje ugovora sa otkupljivačima – prerađivačima mleka. I nadležna ministarstva nisu prepoznala taj poslovni kvalitet, iako Zakon za zaštitu tržišta omogućava takva poslovna uvezivanja;

Na poslednjem javnom čitanju nove Strategije o razvoju poljoprivede, tu mogućnost istaklo je Udruženje „Agroprofit“ iz Novog Sada, potkrepljujući to podatkom da društvo stvoreno pre dve decenije više ne može uspešno da doprinosi razvoju tovnog govedarstva bez institucionalnog ili organizacionog formata i okvira poslovne organizacije.

• Nekada je na nivou velike države izvoz mesa STOFO objedinjavao odgovarajući fond. To je period stabilne stočarske proizvodnje;

Ulazak u potpuno novi princip delovanja nije posao koji se rešava za dva-tri dana. Potrebno je predvideti celu logistiku i ciljeve ovakvog povezivanja od profesionalnog vođenja poslova, do programa rada i saradnje sa mnogim institucijama. Dobra je pogodnost, što komorski sistem ima otvorene sektore i vrlo jaku administrativnu službu pa se ovaj kvalitet novog povezivanja poljoprivrednika može brzo realizovati.

• Poslovna povezanost primarnih proizvođača u razvijenim zemljama je u suvlasništvu prerađivačke industrije!

Poslovna povezanost primarnih proizvođača u razvijenim zemljama je u suvlasništvu prerađivačke industrije i farmera putem kooperacija. Zanimljiv je model u Austriji, Danskoj i drugim zemljama, a u Grčkoj su glasni poljoprivredni sindikati, ima ih dvadesetak i više udruženja. U neslaganju sa stanjem  u agraru u ovoj zemlji, najglasniji su sindikati, kao što je slučaj  u Francuskoj  pa i Nemačkoj.

• Kod nas je najglasniji sektor farmera proizvođača mleka, ima ih oko 24.000 i sarađuju sa 121 mlekarom. Najbrojniji su mali farmeri, njih je dve trećine i oni nemaju visoku proizvodnju, ali bez takvih, država Srbija ne bi imala dovoljno sopstvenog mleka. Zabrinjava činjenica da u Srbiji nepostoji bilans potreba mleka i dok država i prerađivači tvrde da ga imamo i previše, proizvođači, bolje rečeno muzači kažu da nema viškova kada se eliminišu podaci o uvozu i preradi mleka u druge proizvode. Nije jasno zbog čega već nije uvedeno mleko za đake za koje postoji zakonski osnov. Prema skromnoj računici dnevna potrošnja mleka povećala bi se za najmanje 50.000 litara. Procenjuje se da je sadašnja dnevna potrošnja sa preradom oko 155 litara po stanovniku, ističe predsednik novosadskog Udruženja ,,Agroprofit’’ Čedomir Keco.

Kolika je snaga poslovnog povezivanja farmera, govori i činjenica da su udruženi farmeri iz Austrije došli u Srbiju i da uz pomoć svoje banke razvijaju ratarsku proizvodnju i otkup žitarica.

• Aktuelni ministar poljoprivrede dr Dragan Glamočić je poručio da će država Srbija ostvariti suverenost u proizvodnji hrane, a farmeri su izložili nezadovoljstvo prema poslovnoj politici trgovinskih lanaca. Ovim se naši farmeri razlikuju od onih u EU (većini) koji glavni oslonac traže u otkupu mleka, da li preko svoje ili druge kooperacije, za njih je svejedno, a ne u samoposlugama;
• Trgovački lanci su izvan njihovog domašaja, a to će uskoro razumeti i domaći farmer;

Cela ova priča oko toga ko je odgovoran za proteste na liniji proizvodnje i prodaje mleka, sakrila je računicu o tome ko su zaista ugroženi farmeri, koliko zarađuju trgovci i šta nam ugrožava uvoz o I izvoz mlečnih proizvoda … 

• Ko se plaši ove javne računice i  ko ne štiti poreske obveznike od kojih dobijaju za kvalitetno muzno grlo  premiju od 55.000 dinara godišnje, 19 dinara za premiju za mleko, 22.000 dinara za isporučeno utovljeno june, 100.000 dinara za junicu prvotelku. Rentabilnost uz ove podsticaje pokazuje ostvarena mlečnost po laktaciji. Dobit se do sada merila već od proizvodnje od 6.000 litara po grlu pa sve do 11.000 litara. Podaci o prosečnoj mlečnosti kod nas 4-5.000 litara po kravi je krajnje neozbilja, kao i projekcija nove otkupne cene mleka od 35 dinara po litri. Ako se to dogodi to će delovati pogubno na male proizvođače i sa malom proizvodnjom mleka;
• Pitanje je  zašto ni posle jedne decenije nije proradila nacionalna laboratorija za merenje kvaliteta mleka?

Za svaku pohvalu je što smo dosegli i prestigli neke farmere u EU po mlečnosti i što neki naši odvažni muzači imaju 1-3 robota za mužu. Ako se te činjenice analiziraju, biće izmenjene i mere podsticaja uz uvažavanje uslova privređivanja mlekarima u ruralnim područjima. To su korisne teme za priču u komorskom sistemu i državnoj administraciji, a ne samo među udruženjima.

• Mlečna industrija u novim uslovima može doprineti stabilizaciji ove proizvodnje iz koje je do sada ostvarivala značajan profit. Za takvu saradnju muzače valja shvatiti kao partnere, a ne samo kao dobavljače mleka;

U prošlom veku registrovana poljoprivredna gazdinstva (ratari, stočari, povrtari, voćari…) pokušali su da se povežu kroz sindikat nazvan baš po njima. U početku stvaranja sindikalne družine sve je ličilo na ozbiljan pokret, ali se umešala, tada aktuelna vlast, i ideja o zajedništvu na sindikalnim poslovima je propala, a time i poslovno povezivanje! Kao da se i dans nešto sličnjo dešava!

U ovom društvenom i složenom ekonomskom vremenu, položaj primarnih poljoprivrednika je složeniji nego u prošlom veku, iako se za agrar u našoj zemlji izdvaja daleko više novca. U ovoj godinjoi9 agrarnai budđet je najveći do sada i iznosi 147,5 milijardi dinara. O njega bi bilo koristi kada bi se uložio u zdravu popljoprivredu. A, ona u Srbiji je težak bolesnik! Čak se ne može reći da velike kompanije, izuzev nekih koruptivnih poslova, uživaju poseban tretman od državne administracije u odnosu na mala i srednja gazdinstva, što nije slučaj u EU. Naime, tamo nema ograničenja za pojedine mere što u nekim delovima proizvodnje stvara dobru konkurentnost za treća tržišta.

• Naš put do EU nije poznat po vremenu i pravcem putovanja, niti kao zemlja imamo donju granicu tolerancije prema standardima EU i tamošnjem zaokruženom modelu organizovanja i realizacije zajedničke agrarne politike. To može biti visoka cena u predstojećim pregovorima za poglavlje o poljoprivredi;

I najveći skeptici očekuju da će u periodu važenja Strategije o poljoprivredi, koja ‘e trjati kako se najavljuje da će trajati od 2025. do 2034, godine, kao i da će Srbija biti primljena u EU, pa zaista nije svejedno kako dočekujemo taj čin. Za sada nije ni poznato ko je naš glavni pregovarač za poljoprivredno poglavlje, niti znamo korake do članstva što je važno za gazdinstva, jer nije prihvatljivo da se suoče sa novim pravilima igre na sam dan prijema. Valjalo bi, kada bismo mogli da primenimo najbolja rešenja iz Poljske i Mađarske, a za neke sektore iz Danske i Francuske. Možda smo bez navođenja zemalja mogli da to upišemo u Strategiju, međutim, to nije učinjeno, jer u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede taj proces nisu nikada  analizirali. Šteta!

• Nas ništa ne sprečava da u Strategiji imamo upisano da zbog imovinske strukture gazdinstava i većine sektora proizvodnje mi imamo potrebu da zadržimo nacionalni program finansiranja poljoprivrede i da nas u tome ne sputava EU. Sa tim principom Mađarska je spasila svoju  poljoprivredu i dugoročno otvorila mogućnosti za opstanak sela;

Prvi rezultati popisa poljoprivrede ukazuju na neophodnost agrarne reforme

Popis poljoprivrede sproveden 2023/24. godine pokazao je da u Srbiji postoji ukupno 508.365 registrovanih gazdinstava, od čega je 99,6 odsto porodičnih poljoprivrednih gazdinstava koja se bave proizvodnjom.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečno poljoprivredno gazdinstvo obrađuje 6,4 hektara zemlje, gaji jedno grlo goveda, pet grla svinja, tri ovce, 43 grla živine i ima oko tri košnice. Rezultati popisa pokazali su da je poljoprivrednih gazdinstava 10 odsto manje nego 2018. godine, ali i da je broj pravnih lica u poljoprivredi povećan na 2.042. To zbači da je u poslednjoj deceniji ugašebnoi oko 62.000 gazdinstava! Ovi podaci izneti su u RZS. U istom periodu smanjeno i raspoloživo obradivo zemljište za 23 odsto. Ukupno korišćene površine danas zauzimaju 3.257.100 hektara. Neke parcele su u međuvremenu pretvorene u građevinske, a druge otuđene. Smanjio se i procenat šuma, i to za 48,2 odsto. Na taj način u Srbiji godišnje nestane po 25.000 hektara najplodnijih oranica. Slično se dešava i u svetu gde godišnje nestane oko 30 miliona hektara, a to je danas veličina jedne Italije!

• Takođe, prvi rezultati popisa poljoprivrede pokazali su da jedno poljoprivredno gazdinstvo prosečno broji 2,2 člana, a da je starost nosilaca u proseku 60 godina. Tek svaki 11. vlasnik gazdinstva mlađi je od 40 godina!
• Podaci pokazuju da se u Srbiji stočarstvom bavi 313.495 gazdinstava. Kada je reč o uzgoju, pad je zabeležen u svakom sektoru osim u broju košnica. Najveći pad je u broju koza za čak 31,5 odsto, zatim sledi broj svinja koji je manji za 30,7 odsto, i broj goveda za 17,7 odsto;
• Podaci popisa samo potvrđuju ono na šta poljoprivrednici i agroanalitičari ukazuju godinama, a to je – neophodnost reforme da bi se zaustavilo nazadovanje u stočarstvu.

Vrednost proizvodnje po hektaru bila samo 1.200 dolara godišnje!

Analitičari kažu da agrar Srbije stagnira decenijama, pa se vrednost proizvodnje po hektaru, do 2023. godine, procenjuje samo na oko 1.200 dolara godišnje, a sad je, kako se ističe u budućoj strategiji  to blizu 1.800 evra. Ukupna godišnajui vrednost proizvodnje, teške oko 21 milion tona, nikada nije prešla vrednost od oko šest milijardi evra!

“Stopa rasta u poslednje tri i po decenije, do 2014. godine iznosila je oko 0,45 odsto godišnje. Posle toga bila je samo 0,17 odsto! Strategija razvoja agrara doneta krajem jula 2014. godine, koja važila do 2024. godine, obećavala je godšnji rast proizvodnje od 9,1 odsto ili u lošijoj godini 6,1 odsto. To se nije ostvarilo”, ističe prof dr Koviljko Lovre, nekadašnji savezni ministar poljoporivrede u Jugoslaviji.. Takvu strategiju, u kojoj je poljoprivrednicima bilo obećano med i mleko, to je bilo je  napisano na 145 strana od strane 240 našuih autora.

Fijasko desetogodišnje strategije polјoprivrede!

Strategija o razvoja polјoprivrede Srbije, koja je trebalo da bude klјuč za ubrzan razvoj sektora, zvanično je istekla 31. jula 2024. godine. No, s obzirom na to da nova nije doneta, njena važnost je produžena do kraja  2024. godine, ali i tada bez javne rasprave, što ostavlјa mnogo prostora za kritike. Važila je do 1. januara 2025. godine. Od tada pa danas, evo na početku 2025. godine Srbija, je verovatno jedina zemlјa u svetu bez ovog strateškog dokumenta! I poljoprivfredna niej stretška delatnost!

• Ni ova  nova Strategija razvoja agrara nije imala valjanu javnu raspravu! Govori se samo o njenim usvajanju  od strane –vlade Sribje, a niko ne pominej da će ili na javnu raspravu u Skupštinu Srbije. Ističe se da je prošla bila socijalan, a da će ova biti razvojna!  Ako, bi išal na usvajanje u parlamnent, odna bi jeidnho obavezivala sve  naredn evlade da je sprovode. Oakoje listopadna! Kao i svih 17 dosadašnjih ministar od 2000. godine! Jer, samo tako bi obavezivala sve buduće vlade da je sprovode u praksi.. Zašto  ni ove  Strategije neće biti u Skupštini Srbije –  odgovora nadležnih nema!

Recenziju ovog bivšeg dokumenta, koji je važio od 2014.do 2025. godine, koji je izradilo 240 stručnjaka, radio je i predstavio javnosti  prof  dr Koviljko  Lovre,  krajem jula 2014. na Polјoprivrednom fakultetu u Novom Sadu. Vlada Srbije je strategiju usvojila 31. jula 2014. godine. Međutim, obećanja o javnoj raspravi u Skupštini Srbije nikada nisu ispunjena! Ta strategija pada nikada nije bila u valjanoj javnoj raspravi. Kada je završena strategija je usvojena na kraju jula 2014. godine samo u Vladi Srbije! Iako je tada bila najavlјena javna rasprava U Parlamentju, a narodu je bilo obećano, to se nikada nije dogodilo! Jer, se možda i verovalo u to šta je u njoj napisano pa da neće biti usvojena!?

Iako je ovaj sad već bivši dokument, doneo sve što se loše dešava u polјorpoviredi Srbije pa čak i da se izgubi Prehrambeni suverentiet Srbije, kada je svinjsko meso Iimleko u pitanju o njenim rezultatima se nikada  i nigde nije raspravlјalo.  I nema odgovornsokti za odgovorne za krah ovog sektora! Dakle, čak nema ni odgovornosti odgovornih autora za tako loš rad i nanošenje štete Srbiji. Samo u 2023. godini za uvoz svinsjkog mesa, mleka i prerađevina potrošeno je oko 574 milona evra. U 2024. godini da bi Srbija imala mesa u mesarama za uvoz je potrošeno čak 650 miliona evra.  Za uvoz mesa i mleka u 2025. godini potrošeno je oko milijardu evra!

• Tada je   konstatovano da je izgublјen Prehrambeni suverenitiet kada je ova oblast u pitanju. I prinosi u agaru Srbije su sad mnogo niži nego li recimo pre tri ili četori pa i pet decenija. O tome postoje analize u Republičkom zavodu za statistiku. Pa se tvrdi da je budućnost poljojoprivrede Srbije prvo da se ona vrati u prošlost, da se postignu ti nekadašnji prinosi pa tek onda da se nauka bavi pronalaženjem novih sorti  i hibrida otpornih na suše i klimatske poremećaje!

Na početku 2025. godine Srbija, zvanično još nema prehrambeni suverenitet. I pored toga u 2024. godini imala je trgovinski suficit, kada je hrana u pitanju u trgovina sa svetom. U 2024. godini od izvoza hrane je prihodovano 5,1 milijardi evra, dok je za uvoz hrane potoršeno 3,9 milijardi evra. Imali smo trgovinski suficit kada je hrana u pitanju od 1,2 milijardi evra. To je dobro, ali  gledajući šta sve Srbija može i koje količine hane da proizvede – i nije. Od loših agroekonomskih mera, svi imamo štete. Jer, kreatori agroekonomske politike su izgubili ugled, polјoprivrednici, narod i zemlјa u celini imaju mateijalne štete, znatno lošije žive.  Jer, Srbija mora da uvozi hanu, koju bi trebala da proizvodi iza izvoz. A, oni koji su usvojili pisali i usvojili štetnu strategiju nisu ni odgovarali za taj loše napisani dokument, niti se bilo  od njih izvinuo taj pogrešan rad. Autori  su čak sebe i nagradili za loš rad sa 8,2 miliona evra namenskih donacija za taj posao pristiglih iz tri evropske zemlje!

• Prema ovom ambicioznom dokumentu, koji je donela Vlada Srbije krajem jula 2014. godine, bio je planiran godišnji rast polјoprivrede da iznosi 9,1 odsto u dobrim godinama, odnosno 6,1 odsto u lošim;
• Realnost je, međutim, pokazala surovu sliku – rast je u celoj toj deceniji od 2014. pa do 2024. godinje bio samo 1,7 odsto, ili godišnje u proseku je to bilo svega  0,17 odsto!
• Strategija je bila napisana na 145 strana, a namenski je finansirana je sa 8,2 miliona evra iz fondova tri evropske zemlјe!

Nagrada za lošu u štetnu strategiju!

Posle jedne decenije rast proizvodnje u tom periodu  od jedne decenije bio je samo 1,7 odsto, dok je godišnji rast tek 0,17 odsto! Iako je to bio loš Ustav za poljoiporivredu Srbije, autori koji su neodgovorno jednoglasno potpisali da će se agrar razvijati po stopi od 9,1 odsto, o 6,1 odsto čime su obmanuli tadašnjeg premijera i ministra poljoprivrede, a nisu snosili nikakvu odgovornost za taj nerazuman potez! Za vreme kratke i formalane javne rasprave koja je vođena za tu strategiju, nije bila prihvaćena nijedna primedba! Rečeno je da će strategija ići na usvajanje u Skupštinu Srbije, pa će se tad voditi i rasprava. I to je bila prevara!

• Strategiju je krajem jula 2014. godine usvojila Vlada Srbije, ali ona nikada nije upućena u Skupštinu Srbije kako bi je ona i usvojila! A, jedino, tada bi bila obavezna za sve naredne vlade da se sprovodi u praksi. Ovako je ostala, promašena Strategija, koja je Srbiji donela samo štete. Jer, je zbog takvih stavova u tom agrarnom Ustavu, država Srbija je izgubila Prehrambeni suverenitet! Taj suverenitet sad treba da vrati nova strategija do 2034. godine!
• Posledice njene primene su da je Srbija sad postala zavisna od uvozan hrane. U 2023. i 2024. godini za uvoz mesa prerađena plaćeno je po 650 miliona dolara. Godinu dana kasnije uvezeno je oko 100.000 tona svinjsokog mesa i više od 43.000 litara mleka, za šta je potrošena još jedna milijarda evra. Inače i pored takvog rasipničkog posla, Srbija ima trgovinski suficit kada je agrar u pianju. Jer u 2024. godini izvoz je bio vredan 5,1, a uvoz 3,9 milijardi evra;

,,Zbog te loše Aagrarne strategije od 2014. do 2024. godine, Srbiji je i bio potreban novi  koncept  agrarne proizvodnje, ali i novi ljudi koji će taj program da sprovode u praksi’’, navodi ekspert za svinjarstvo dr Vitomir Vidović, profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta.

“Popis je pokazao pravo stanje stvari u domaćem agraru i na osnovu sada dobijenih podataka izrađena je nova Strategija prema kojoj će se voditi dalja agrarna politika. Prvi zadatak te strategije je da se oporavi stočarstvo je u daleko lošijem stanju nego 2012. godine kada je urađen prethodni popis. Jer, veliki je pad broja stoke, naročito kada je u pitanju mlečno govedarstvo i svinjarstvo. Nažalost, svinjarstvo je dodatno devastirano i pojavom afričke kuge. To su i glavni poslovi na početku rada kada se mora vratiti Prehrambeni suvereniet Srbije”, navodi Vidović.

Prehrambeni suverenitet u fokusu straegije poljoprivrede

• Obnova prehrambenog suvereniteta je ključni cilj nove Desetogodišnje strategije poljopoproivrede i ruralnog ravoja Srbije koja će važiti od 2025. do 2034. godine. Ekspertski rad strategije predstavljen je javnosti gde je, kao i svi dosadašnji slični dokumenti, dobio podršku. Samo treba da ga usvoji Vlada Srbije. Osnova ovog dokumenta je da se Srbiji vrati izgubljeni prehrambeni suverenitet, navodi Vidović.

Među najavljenim merama su zelene stipendije za decu sa sela, školske užine sa domaćih farmi, sistemska kontrola cena hrane, kao i povećana izdvajanja za ruralni razvoj. Kako je potvrdila autorka strategije i posebna savetnica ministra poljoprivrede, profesorka Ekonomskog fakulteta u Subotici dr Tatjana Brankov.

• Dokument predviđa promenu pravca razvoja agrara i jačanje najslabijih karika – svinjarstva, mlekarstva i proizvodnje inputa!

,,Radimo na obnavljanju prehrambenog suverentieta kroz podsticaj inovacija, transfer znanja i usklađivanje sa evropskim agrarnim propisima. Promeniće se i način na koji se subvencioniše poljoprivreda. Po njenm rečima, do ove godine je čak 88 odsto agrarnog budžeta odlazilo na direktna plaćanja, dok se za ruralni razvoj izdvajalo svega nekoliko procenata. Straegija preporučuje značajno povećanje sredstava za ruralni razvoj“, navodi autorka Tatjan Brankov.

Kada smo počeli da obavljamo ovaj posao  budžet za 2025. godinu je već postojao i nije se mogao menjati. I tada je bilo realno očekivati da se u naredne tri godine izdvajanja za ove mere povećaju za 15 odsto. Do kraja strateškog perioda, 2034. godine, cilj je da ona dostignu 30 odsto, što je i preporuka Evropske unije, ističe Brankov. Posebna akcenat strategija stavlja na mlade i obrazovanje, kroz uvođenje ,,zelenih stipendija“ i poboljšanje ishrane dece i omladine.

Planirana je i šema školskih užina koja će omogućiti plasman domaćih proizvoda voća, povrća, mleka i mesa – direktno u škole. ,,Time ne samo da podižemo kvalitet ishrane, već i smanjujemo viškove na tržištu. Organizovaćemo  edukativne radionice za decu, jer je primećeno da školska ishrana često sadrži previše soli, transmasti i drugih štetnih sastojaka’’, kaže Brankov.

Zelene stipendija, kako objašnjava, namenjene su deci registrovanih poljoprivrednih proizvođača koja studiraju veterinu, agronomiju, agroekologiju i slične oblasti, kako bi se očuvao kontinuitet na gazdinstivma. Strategija takođe predviđa uspostavljanje institucije ombdusmana za hranu, koji bi se bavio zaštitom prava potrošača i kontrolom tržišnih cena. ,,To je jedno od rešenja koje je ponuđeno u javnosti. Jer, i druge zemlje regiona uvode modele kontorle cena. Srbija mora uvesti red u ovo pitanje“, poručuje Tatjana Brankov.

Polјoprivreda Srbije na kraju 2025. godine!

• Strategija razvoja polјoprivrede Srbije, koja je trebalo da bude klјuč za ubrzan razvoj sektora, zvanično je istekla još 31. jula 2024. godine. No, s obzirom na to da nova nije doneta, njena važnost je bila produžena do kraja 2024.  godine, ali bez javne rasprave, što ostavlјa mnogo prostora za kritike. Dakle, od početka 2025. godine Srbije je bila retka zemlja u svetu bez agrarne strategije!

• Ova prošla Strategija polјoporivrede Srbije, kada je doneta 31. jula 2024. godine proizvođačima hrane  i narodu je obećavala med i mleko! A, to je bio godišnji rast proizvodnje od 9,1  odsto,  ili u lošijim godinama 6,1 odsto! To se nije ni približno ostvarilo!

• Ništa od toga se nije ostvarIlo Srbija je imala samo štete od nje. Jer, rasta proizvodnje agrara u toj deceniji bio je samo 1,7 odsto ili godišnje je to bilo tek 0,17 odsto!

• Srbija je među retkim zemalјama u svetu koja je godinu dana provela bez strategije agara,!A, to znači da nije imala ni taj Agrarni Ustav! Tek sad  poečtkom 2026.  godine treba da ga dobije! Posle dugo čekanja vidi  se svetlo na kraju tunela!

• Ambiciozni cilјevi buduće strategije – od obnove stočarstva i zaštite zemlјišta, do veće dodate vrednosti i klimatske otpornosti – postavlјeni su u skladu sa evropskim trendovima i nacionalnim interesima.Dokument donosi i zabrinjavajuće podatke o stanju zemlјišta. U poslednjih deset godina Srbija je izgubila gotovo 200.000 hektara korišćenog polјoprivrednog zemlјišta, dok je čak 57 odsto teritorije već sada izloženo umerenom ili visokom riziku od degradacije,  Pad sadržaja humusa, erozija, zbijanje zemlјišta i zagađenje prepoznati su kao klјučni dugoročni problemi, dodatno pojačani klimatskim promenama;

Glavni recenzent bio je prof. dr Kovilјko Lovre, bivši savezni ministar polјoprivrede,   je pre recenzije možda i očekivao da će dokument biti klјučan za razvoj sektora, ali rezultati govore drugačije. Jer, njegove primedbe na netačnost, štetnost i nerealnost tog dokumenta nisu prihvatili kreatori agrara, ali ni tadašnje vlasti prilikom usvajanja tog dokumenta u Vladi Srbije, krajem jula 2024. godine.

• Autori strategije su, suprotno onom na šta ih je upozoravao Lovre, izgradili svoju viziju na neosnovanim pretpostavkama. Klјučna projekcija bila je da će udeo polјoprivrede u BDP-u porasti na 15-20 odsto do 2024. godine, što je već tada delovalo kao fantazija! Prema dokumentu, da bi se to ostvarilo polјoprivreda bi morala rasti po godišnjoj stopi od  9,19 odsto, a kada bi se desila loša godina rastje trebao da bude, prema kreatorima, 6,1 odsto! Lovre je tada upozorio na te manjkavosti, pa je naglašavao da takvi rezultati nisu zabeleženi ni u jednoj zemlјi sveta, a čak i da se ostvare bili bi pogubni za ekonomiju!

Analitičari smatraju da je potrebno sistemsko rešavanje problema koje se ne dešava decenijama. A, budućnost poljoporivrede Srbije nalazi se u povratku u prošlost! Jer, to je jedino rešenje sad, prvo da se vrate na prinose i proizvodbnju od pre tri pa do pet četiri decenija!.Evo, koliko je Srbija tada proizvodila što su bili rekordi u odnosu na ono što e sad proizvodi na ovoj fabrici po otvorenim nebom koja se nalazi na 3.257.100 hektara.

• Prema podacima RZS evo i visine  prinosa nekoliko useva i kultura iz nekadašnjih vremena. Svi bi  bili srećni kada bi to ostvarili ove i budućih godina. Prema podacima RZS sad već daleke 1991. godine u njoj bilo  proizvedeno 3.736.500 tona pšenice, pa 8.062.020 toan kukuruza 1986. godine, zatim 4.920.600 tona šećerne repe, 1.148.660 tona krompira, pa 101.030 tona pasulјa je ubrano 1955. godine, dok smo 1977.godine sa naših polјa bili ubrali 244.960 tona paradajza, a 1981 godine ubrali smo na našim njivama  202.860 tona crnog luka, dok je 1984. godine bilo proizvedeno 34.980 tona belog luka…Pomenimo još da je 1982. godine bilo proizvedneo i 73.116 tona krastavaca,  zatim kupusa i kelјa je bilo u rekordu 1980. godine kada je rod bio 381.720 tona, a raž je bila rekordna 1953. godine kada je prinos bio 93.620 tona; 
• Kada je reč dalekim godinama, voću i visokim prinosima evo primera da je  daleke 1969.godine u Srbiji bilo proizvedneo 886.540 tona šlјiva, 1969 godine bilo je ubrano i 748.530 tona grožđa, zatim 1979. godine je bilo proizvedeno i prodato  441.710 tona dinja i lubenica, a 1999. godine je bilo rodilo 96.400 tona jagoda, a oraha je bilo u rekordu 2009. godine. Breskve su bile u rekordu 2011. godine kada je rod bio 91.366 tona, a iste godien kajsije su donele 44.077 tona roda;

Proizvođači hrane su ukazivali na teško stanje i propast stočarstva, ali vlast je bila gluva na sve te vapaje. Od izvoznika mesa postali smo zavisni od uvoza. Stočari i drugi proizvođači hrane tek kada su izašli na ulicu ostvarili su svoja prava. Ali to nije održivo rešenje. Rešavanje problema na ulicama, i to uredbama, predstavlja samo „gašenje požara“. Takvo rešavanje problema nikom nikada nije donelo dugoročno dobro rešenje, pa neće ni ovaj put.

Kao veliki problem navodi se i to što do proizvođača hrane od 2016. do 2020. godine nije stiglo njima upućenih ukupno 54 milijarde dinara (što je oko 460 miliona evra ili više od tadašnjeg godišnjeg agrarno budžeta).Novac nije stigao do onih kojima je bio namenjen. Otišao je iz ministarstva za poljoprivredu, ali nije stigao do korisnika. Sve to je konstatovala Državna revizorska institucija prilikom kontrole utrošenih para, u dva zapisnika koje je sačinila, ukupno na više od 200 strana!Pred kraj 2025. Godien DRI je kontorlisao izgadnju sisema za navodnvjanej u javnim preduzećima Vojvodinje. Utvrđeno je da je potoršeno 58 milijardi evra. Ali, da su njive i dalje suve. To je i uzrok manje proizvodnje  hrane! Da  u te pare stigle do stočaa i do stočara i do sela oni bi tada rešili probleme koji su ostali sve do danas. A, da s u ih rešili danas bi bili svojim dvorištima, u stajama na njivama… Ne bi bili na ulici da traže pravdu! Tu će se samo čuti njihov vapaj i glas! Problemi se neće sistemski rešiti!

Svi problemi su nasali posle više decnekjiej kad aje pad stočarstva svake godinje bio dva do tri odsto.Rezultata takvo rad aje da stoačrswtvo u BDP agara dnas učestvuje tek nješto više od 20 odsto. Sve ispdo 70 odost u svestu je karakteristika nerazvijenih zemalja!  To znači da se pre tri decenije u Srbiji proizvodilo oko 650.000 tona svih vrsta mesa godišnje i trošilo 65 kilograma po stanovniku. Danas se proizvodi 200.000 tona manje i troši oko 40 kilograma godišnje. Ako ovako budemo radili obnove stočarstva neće biti još pola veka. Sada u oborima imamo samo 130.000 priplodnih krmača, a pre jedne decenije bilo ih je blizu 1,2 miliona ili deset puta više. Tako je Srbija od zemlje čiji je broj svinja skoro uvek bio jednak broju stanovnika, postala zavisna od uvoza ovog mesa. Nova Strategija poljoprivrede  i  ruralnog razvoja Srbije donosi realoističniju dijagnozu stanja nego prethodni dokument. Jasno imenuje i strukturne slabosti domaćeg agrara. Ambiciozni ciljevi od obnove stočarstva i zaštite zemljišta, do veće dodatne vrednsoti i klimatske otpornosti – postavljeni su u skaldu sa evropskim trendovima i nacionalnim interesima.

Ipak osaje ključno pitanje: Da li će Strategija bitipraćena stabilnim budžetskim okviromk, jednostavnim procedruama i stvarnim uključianjjem lokalnih zajednica i proizvođača, ili će oaj dokumehnt ostati pretežno deklaraqtivan kao i svi dosadašnji!

                                                          (Autor je analitičar i publicista)