Home » Sela » Kočane (Doljevac)

Kočane (Doljevac)

Село Кочане се заселило на источним падинама Кочанске реке или „Голог рида“ делимично, а делом у алувијалној равни Ј. Мораве, на северном делу области. Његови северни делови се додирују са јужним деловима Новог Дољевца, са којим чини насеобинску симбиозу. Збијеног је типа.

Име села. – У народу је жива легенда коју је некадашњи управитељ кочанске и пуковачке цркве Никола Спирић, свештеник из Лесковца, забележио у Летопису цркве пуковачке. По легенди, село је добило име по неком Турчину Кочанлији, чије се место рођења у Турској, из кога је дошао, звало сличним именом, па на успомену на своје завичајно село, тај Турчин је селу, чији је спахија постао, назвао Кочаном. Историјска је, међутим, чињеница да се Кочане налази и у сумарном турском попису села нахије Дубочица из почетка 16в као Кочан, па је највероватније ово име имало и пре доласка Турака у ове крајеве. Од имена Кочан, лако је постало Кочане.

Из прошлости села. – Кочане је старо српско село засељено вероватно у време када су се наши далеки словенски преци почели стално насељавати на овим пространствима…

Први писмени помен Кочана налази се у турском дефтеру са почетка 16в. У њему је забележено, поред других тимарских села, и село Кочане.

Као што казује горњи турски извор, Кочане је ушло у спахијски лено одмах од организовања турске власти у овим крајевима. Које су све спахије били његови корисници, ја нисам у могућности да кажем. Међутим, у народу се помињу две личности као господари села Кочана. Један је био неки бег по иману Кочанлија или прозван по имену села тим именом. Ово име је забележио и Никола Спирић у Летопису цркве пуковачке. Душан Митић ме уверавао да се, према казивању његове мајке Митре и деде Станоја, последњи господар села Кочана звао Селим Бег. Живео је у Нишу као пензионисани турски генерал. У Кочану је имао у директном власништву земљу „Пашина ливада“ а користио је и потес „Параспур“. Његов помоћник се звао Муса, о коме се очувао траг у називу потеса „Мусин Брес“. Селим Бег је имао свој чардак у дворишту Александра Митића Пека. Поред чардака је била и господарска кула. Овде је био и господарски јар за коње, краве, биволице и овце. Ту су биле и друге зграде за смештај убране летине, то јест за смештај „господарског десетка“ и жетве убране са „параспурске њиве“. У овом свом чардаку је Селим Бег планирао обраду земље.

После ослобођења Кочана од Турака у чардаку је била прва основна школа и попов стан. Тај поп се звао Поп-Спира. Вероватно је био и први учитељ кочанске деце.

Чардак је био на спрату. Порушен је 1914 или 1915 године.

Господар је завео обичај да, кад би долазио из Ниша у Кочане, свака кућа по реду спрема јело господару. Сем тога, та кућа је увече имала да пошаље једно женско чељаде – девојку да служи господару код вечере и да остане са њим у постељи.

Село је под Турцима имало неку врсту сеоске самоуправе и свог кмета. Једно време је био на том положају неки Риста, који се звао Коџа Риста. И његова је кућа била дужна, када на њу дође ред, да спрема господару ручак и вечеру и да пошаље девојку да двори господара и проведе ноћ са њим. Када је дошао ред на Коџа Ристу, његови су однели господару јело и за ручак и за вечеру, али Риста није допустио да његова кћер иде Турчину. Сам Риста дође у Конак уместо кћери и из пиштоља убије Турчина, па исте нои са својима напусти Кочане, прегази Мораву и насели се у селу Русни. Коџа Риста је био из рода Ђорговци.

Остало ми је неразјашњено да ли је Коџа Риста убио последњег господара села Кочана или неког другог Турчина.

Кочане и рид изнад овог села били су позорница двеју битки од одсудног значаја за наш крај. Најпре, била је ту борба за ослобођење од Турака 1877г. У томе рату, за време опсаде Ниша, важно је било за српску војску да пресече пут за пристизање помоћи опкољеном Нишу из правца Лесковца, Врања и Скопља. То се могло учинити заузимањем моста на Морави код Чечина. Почетак борбе за овај мост је био заузимање од стране Срба Кочанског виса. Са овог положаја, српски војници су кренули у правцу кочанског моста 8/20 децембра 1877г и сукобили се око 13 часова са турском војском. Иако малобројнији (Чечински мост је бранио турски одред од 400 војника и два топа), Срби су на јуриш заузели мост и растерали турски одред, који се одавде повукао делимично ка Лесковцу, а делом ка Нишу. Може се сматрати да је заузимањем Кочанског виса, Кочана и моста код Чечине био почетак ослобођења Лесковца и целе околине.

Други важан догађај се десио на крају првог светског рата опет на Кочанској коси – Рујнику.

После губитка Лесковца, немачка војска у повлачењу је намеравала да заустави брзо српско напредовање на линији Пасјача – Селичевица. На овим положајима Немци су били концентрисали велике снаге. Према њима је стајала Прва српска армија, чији је штаб био смештен у Лесковцу. И овог пута су Срби били бројчано и по наоружању слабији али морално јачи од Немаца. Битка је почела 9 октобра 1918г на Рујнику, који су Немци били запосели јаким снагама. Српска артиљерија је била смештена на Доброј глави и одатле обасипала непријатеља убитачном ватром. Пошла је пешадија у напад. Рујник су Срби заузимали и губили у више наврата тога дана док га нису коначно освојили и приморали Немце на повлачење према левој обали Топлице. Немачке војнике у повлачењу, српски војници су, заклоњени железничким насипом, косили из митраљеза. Када се завршио овај део битке, на пољу између Рујника и Топлице нађен је велики број лешева немачких војника. У борби за Кочански вис су пали и многи српски војници у јуришању. У ствари, овај окршај је био најтежи у току битке за освајање пролаза код Курвиног града који су Немци напустили после вештог маневра српске војске преко врха слабо поседнуте Селичевице и продора Немцима иза леђа. Овом битком решена је и судбина Ниша који су Немци евакуисали без борбе.

Доста Кочанчана се преселило у суседни Дољевац који поприма облик урбаног насеља.

У Кочану живе ови родови:

  1. Девинци, сс досељени из Старог Села 6к,
  2. Момирчики – Момировци, из Барбеша 30к,
  3. Шоњци, из Паси Пољане 30к,
  4. Парелинци, из Дубова 15к,
  5. Велојци, из Границе (Пуста Река) 13к,
  6. Гргурци, из Вољчинца (Топлички крај) 20к,
  7. Мирчинци, из Црна Траве 30к,
  8. Капларци сс 5к,
  9. Ђорговци старинци 20к,
  10. Местањци, сс 15к,
  11. Јовчинци сс 20к,
  12. Петковички, сс 25к,
  13. Павловци, сс 50к,

Роми:

  1. Османовићи, досељени за време Турака из Врањске Бање 15к,
  2. Рамићи, из Косаничке Раче, 20к,
  3. Махмутовићи, чергари, звани „Бургијаши“, ковачи и свирачи, тај посао и сада обављају 2к.

П.С. Кочане је имало 467 становника у 1878, 548 у 1884, 1.465 у 1948, 1.591 у 2002, и 1.451 становника у 2011 години, у томе 67 млађих од 5 година, уз просечну старост од 41,6 година.

„Leskovačko polje i Babička gora“ Jovan V Jovanović, izdanja Narodnog muzeja u Leskovcu, Leskovac 1979g.

 

 

Tags:

Jedan komentar na Kočane (Doljevac)

  1. Marjanovici iz sela Kočane,odakle su dosli?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>