Tag Archives: Солжењицин

Као што је Волтер рекао: лекари прописују лекове које не познају за болесников организам који познају још мање.

Глеб је одмалена био васпитан да жену доживљава као предмет обожавања. Није успео да открије и нико га није научио (оца није било) да постоји и мушка лепота, да он и сам треба да буде привлачан. Глеб је растао као мршав, блед и неупадљив момак, сав усредсређен на унутрашњи живот, и није пазио ни како је обучен, а није ни …

И ко је оптимиста? Онај који каже: свагде је лоше, код нас је добро, ми смо имали срећу. И срећан је оним што има, и не пропиње се. А ко је песимиста? Онај који каже: свагде је дивно, свагде је боље, једино је код нас лоше. И непрестано га мучи властита судбина.

Тих дана, мада нико од стотина људи расутих по удолини није то знао – тих дана је пала Одеса, немачка војска је јуришала на Перекоп, притискала Харков, ушла дубоко правцем Таганрог-Ростов, тукла се за Горбачово на путу Орлов-Тула; Москва се још није пренула из страшне панике настале три дана раније, и ко зна зашто, нигде се није примећивало Стаљиново руководство, …

Колико је само написано о ужасу смрти, али какво би она природно звоно била да није насилна. Сећам се једног грчког песника из логора; већ отписан, а тек му прошла тридесета. Никаквог страха од смрти не беше у његовом мекано-тужном осмеху. Чудио сам се. А он: „Пре него што смрт наступи, у нама се одиграва унутрашња припрема: сазревамо за њу. …

Највише од свега почесмо се плашити мртваца и смрти. Умре ли ко у некој породици, трудимо се да им не пишемо, да тамо не идемо: шта да кажемо о њој, о смрти тој, не знамо… Чак се сматра да је срамота поменути гробље као нешто озбиљно. На послу избегаваш да кажеш: „Не могу у недељу, морам, ето, својима на гробље.“ …

Кад вас у приградском аутобусу болно муну у груди, или у бок, његовим тврдим углом – не вичите, већ га добро осмотрите: то је кош исплетен од лике, на широком рашчупаном ремену од цераде. У њему до града носе млеко, сир, парадајз… своју робу и робу још двеју комшиница, а из града – педесет векни за три породице. Простран је, …

Драги моји, хтели сте да вам испричам нешто из летошњег путовања бициклима? Па, ево, ако вам није досадно, чујте о Пољу Куликовом [1]. https://kulpole.ru/ Одавно нам омо беше у плану, али никако да нам се пут отвори. Јер шарене рекламе тамо не зову, никаквих путоказа ка том месту нема, а на свакој га мапи ни наћи нећеш, иако је та …

А до претреса пред њим беху још две бригаде и сва 104. виде: од главне бараке стиже командир смене, поручник Волковој, и нешто довикну надзорницима. А ови што су до појаве Волковоја тек отаљавали посао – одједном се разјаре, па као звери навале, а њихов се старешина продера: Ра-акопчати кошуље! Волковоја се не боје само зекови, и не само надзорници …

Солжењицин „Дисање“ Ноћас је падала киша, а сад облаци небом плове и каткад још само помало русне. Стојим испод расцвале јабуке и – дишем. Не само јабука! И околне траве миришу после кише – и немам имена за тај слатки мирис што напаја ваздух. Увлачим га пуним плућима, осећам га целим грудима, удишем, удишем тај мирис, час отворених, час затворених …

СРАМ Какав болан осећај: подносити срам због своје Отаџбине. У чијим је Она равнодушним или љигавим рукама што бесмислено и себично усмеравају Њен живот. Кроз каква се арогантна, или покварена, или отрцана лица представља Она свету. Какве трулежне сплачине уместо здраве духовне хране пред Њу сипају. До каквог је јада и беде доведен живот народа – немогуће је сагледати. Понижавајући …

Оче наш Свемилосни! Русијицу твоју многострадалну не остави скрушену у страху садашњем, у крвавим ранама њеним, осиротела и смућена духа. Господе Сведржитељу! Не дај да срце њено стане: па да је више нема. Колико си племенитих срца и колико си талената Ти посејао међ руске људе. Не дај да пропадну, да нестану у тами – не послуживши у име Твоје! …

Двојица, Хоробров и Нержин, који су се успели мало огледати око себе, нису исто тако гледали липе, него стране затвореног комбија, да виде какве је боје. Њихова је радозналост била награђена. Одавно је прошло време кад су челичносиви или црни затворски комбији шврљали градским улицама, изазивајући ужас међу грађанима. Након рата, идеја да се црне марице граде тачно као комбији …

Нержиново пријатељство с подворником Спиридоном Рубин и Сологдин доброћудно су називали „одлазак у народ“. По њиховом мишљењу Нержин је тражио исту ону велику, народну истину коју су пре његова времена узалуд тражили Гогољ, Њекрасов, Херцен, словенофили, народњаци, Достојевски, Лав Толстој и напослетку Васисуалије Лоханкин.                Рубин и Сологдин нису се трудили да сами траже ту грубу, народну истину, јер су …

Радовић је одавно био осуђен на неуспех: његова су предавања отказали још тридесетих година; књиге му нису објављивали; а поврх свега напале су га најразличитије болести. У грудима је имао крхотину Колчакове гранате, чир на дванаестопалачном вукао је већ петнаест година, а читав низ година морао је свако јутро вршити мучну операцију испирања желуца, без чега не би могао ни …

               На површини бистрог тока нећеш видети одразе, ни оне што су близу, ни оне далеке, чак ни кад ток није мутан, чак ни кад нема пене – у непрестаном мрешкању струје, у неуморној смени воде, одрази су варљиви, нејасни, мутни.                Тек кад ток, после река и река, стигне у мирно широко ушће, или пред браном каквом застане, или …

У једном одломку у Деведесет три од Victora Hugoa, Лантенац сједи на пјешчаној дуни. Он истовремено види неколико звоника и свако звоно је у покрету. Сва звона звоне за узбуну, али олујни вјетар односи звук, и он ништа не чује. На исти тај начин, захваљујући неком чудноватом унутарњем осјетилу, Нержин је већ од првих младеначких година слушао то нијемо звоно …

Тада опази на ниском столићу крај отомана књигу у јефтином џепном издању с црвеним и црним корицама. Истог тренутка сјетио се што га је оно забољело у грудима, што га је пекло, што му је покварило рођендан: особа која му је још и дана сметала и која није била уклоњена – Тито! Тито! Како се то могло догодити? Како се …