Tag Archives: Солжењицин

Оче наш Свемилосни! Русијицу твоју многострадалну не остави скрушену у страху садашњем, у крвавим ранама њеним, осиротела и смућена духа. Господе Сведржитељу! Не дај да срце њено стане: па да је више нема. Колико си племенитих срца и колико си талената Ти посејао међ руске људе. Не дај да пропадну, да нестану у тами – не послуживши у име Твоје! …

Двојица, Хоробров и Нержин, који су се успели мало огледати око себе, нису исто тако гледали липе, него стране затвореног комбија, да виде какве је боје. Њихова је радозналост била награђена. Одавно је прошло време кад су челичносиви или црни затворски комбији шврљали градским улицама, изазивајући ужас међу грађанима. Након рата, идеја да се црне марице граде тачно као комбији …

Нержиново пријатељство с подворником Спиридоном Рубин и Сологдин доброћудно су називали „одлазак у народ“. По њиховом мишљењу Нержин је тражио исту ону велику, народну истину коју су пре његова времена узалуд тражили Гогољ, Њекрасов, Херцен, словенофили, народњаци, Достојевски, Лав Толстој и напослетку Васисуалије Лоханкин.                Рубин и Сологдин нису се трудили да сами траже ту грубу, народну истину, јер су …

Радовић је одавно био осуђен на неуспех: његова су предавања отказали још тридесетих година; књиге му нису објављивали; а поврх свега напале су га најразличитије болести. У грудима је имао крхотину Колчакове гранате, чир на дванаестопалачном вукао је већ петнаест година, а читав низ година морао је свако јутро вршити мучну операцију испирања желуца, без чега не би могао ни …

               На површини бистрог тока нећеш видети одразе, ни оне што су близу, ни оне далеке, чак ни кад ток није мутан, чак ни кад нема пене – у непрестаном мрешкању струје, у неуморној смени воде, одрази су варљиви, нејасни, мутни.                Тек кад ток, после река и река, стигне у мирно широко ушће, или пред браном каквом застане, или …

У једном одломку у Деведесет три од Victora Hugoa, Лантенац сједи на пјешчаној дуни. Он истовремено види неколико звоника и свако звоно је у покрету. Сва звона звоне за узбуну, али олујни вјетар односи звук, и он ништа не чује. На исти тај начин, захваљујући неком чудноватом унутарњем осјетилу, Нержин је већ од првих младеначких година слушао то нијемо звоно …

Тада опази на ниском столићу крај отомана књигу у јефтином џепном издању с црвеним и црним корицама. Истог тренутка сјетио се што га је оно забољело у грудима, што га је пекло, што му је покварило рођендан: особа која му је још и дана сметала и која није била уклоњена – Тито! Тито! Како се то могло догодити? Како се …