O moralu komunista i srpskoj nesreći

Комунисти пре рата нису сматрали непатриотском шпијунажу у корист Совјетског Савеза, чак и ако је уперена противу властите земље. Бити на поверљивом списку НКВД-а сматрано је највишом чашћу. Висина партијске функције није играла никакву ометајућу улогу. Интересима те стране силе с подједнаком ревношћу служили су и највиши партијски функционери и најобичнији чланови. И овде су моралне препреке, несумњиво активне, прескочене уз помоћ вредности циља. Његова је идеалност искупљивала прљавштину средстава.

Немојмо при томе заборавити да су аутентични комунисти, још ван власти, увек и комунисти-верници, никад прагматици и конформисти, тада искрено мислили како се залагањем за интересе Прве земље социјализма, чак и посредством шпијунаже, боре и за интересе своје, у нади да ће ускоро и ова бити – совјетска. (Кардељ је то и формулисао. Није му удовољено.)

По освајању власти, суочени с организованим отпором, властита искуства пренели су на класног непријатеља. Сматрано је логичним да овај ради за Англо-Американце, као што су они радили за Русе. Не тврдим, разуме се, да компромитовање политичког противника оптужбом за шпијунажу у корист страних сила није био праелементарни циљ Удбе, но нешто је почивало и у стварном уверењу да смо за те силе радили. Да смо, као и они, ако смо доследни, морали радити. Закључак је био аналогијске природе. С друге стране, до тада цењени обавештајни рад за Стаљина после 1948. опет је постао грађански компромитантан. Шпијуни и „шпијуни“ сада су хапшени и слани на Голи оток.

Супериорност, апсолутна доминација циља над избором средстава види се и у стратегији и у тактици КПЈ, у ставу према свакој текућој дилеми. На линији такве дилеме мислиће (према Погледима од 15.2.1990, стр.12) и друг, војник Партије Вукмановић Темпо, уплашен могућношћу да усташки прогон Срба престане: „Више нас је уплашила вијест да су окупационе власти донијеле одлуку да разоружају усташе… Ако се према српском живљу почне примјењивати неки праведнији закон, ко ће ратовати?“