Home » Književnost » Partija

Partija

Пре рата, у рату, Партија је била елитистичка, карбонарска организација, уједињена, према властитом мишљењу, прогресивним циљем чије је остваривање, наводно, помагала сама природа историје, њена „дијалектичка нужност“, конспиративном техником и тираноидном дисциплином ратно-калуђерског Реда, крсташком мисијом, аскетизмом Изабраних и борбеним инстиктом Прогоњених, али, изнад свега, високом свешћу о тој изабраности, нарочитости, изузетности, што је у тако чистом виду може однеговати само малобројност уједињена „апсолутном“ истином и „идеалном“ сврхом. Већ током рата њени се редови шпарно проширују.

Штедљивост је последица традиционалне избирљивости и енормних личних обавеза што их нови члан преузима ступањем у организацију која одједном води три рата: тзв. класни са буржоазијом и њеном државом, тзв грађански са другим наоружаним идејама, и тзв ослободилачки са окупатором.

После победе у сва три ширење се наставља умереним темпом. Контрола државне и друштвене апаратуре захтева све више људи. После 1948. брешу, насталу стварним или имагинарним изјашњавањем за Информбиро, ваљало је попунити, а отпору Совјетима дати отаџбинску општенародну основу.

Елитизам „митског, херојског доба“ Партије није одговарао времену. А ни природи Моћи која, уколико се брже корумпира, брже стари. Из тога су касније, у тежњи да се нађе модус вивенди са Новом економском политиком (тржиштем) и извесном либерализацијом (идеја), настале популистичке тенденције.

Уследио је масовни пријем. Прећутној реклами с ентузијазмом је одговорено. Тим пре што је припадност Партији сада значила повлашћеност, а не као некад само мучне и опасне обавезе, без надокнаде, осим у непоузданој будућности.

У међувремену, нова Правила игре, у потајном сукобу са ортодоксијом Догме, крилатица „богатити се“, која се није чула, али се осећала, нису могла а да не репродукују поседнички, потрошачки, материјалистички, еготички морал у драматичној опреци са претпоставкама социјалистичког. Он инспирише улазак у партију. Капија се отвара и људима који са њеном идеологијом, стратешком политиком, поготово историјском визијом, немају никакве везе, али су утолико више свесни сопствених интереса и „визије“.

И Партија постаје свесна деструкције којој се излаже популистичком непробирљивошћу. Можда је формула „морално-политичке подобности“[1], поред контролне, имала и сврху одбране против оних који су јој прилазили не да буду њен инструмент, већ од ње свој да начине. Ма како замишљена, брана сврху промашује. Бреша се шири. Хипокризија, захваљујући будном нагон одржања и Партије и Члана, постаје протоколаран облик односа између Партије и дела њеног чланства.

Припадност Партији постаје обавезна не за сваког ко дели њену истину, већ и за сваког ко жели да напредује. У њу наваљују каријеристи, аривисти, конформисти, опортунисти свих врста и профила. Уочљива последица популизма јесте негативна селекција у апарату власти и механизму друштвено-привредно-културног живота, духовни, идејни, морални конгломерат, хибридно тело Харпије које није приањало уз традиционалну организациону кожу у коју је ушивено.

Унутар химеричног тела долази до пропулзивне диференцијације. Део чланства, иако идеолошки неприпремљен, друштвено незрео, морално несигуран, постепено се поистовећује са њеним циљевима, уколико се они још могу разабрати. Други део идеје прихвата као психолошки алиби за већ предзети чин, да се у унутрашњем расколу не би изгубило самопоштовање, или учинила омашка која би лаж компромитовала. Трећи одлазе сами или се искључују. А највећи део просто прихвата Правила игре, бави се собом, одржавајући менталну дистанцу, али обилно користећи партијску легитимацију.

Којој је врсти припадао Л.?

Права је завршио с изванредним успехом. Невоља је у његовом интересу за криминологију. Да је интерес био теоријске нарави, могао је можда доспети до професуре а да се питање чланства у владајућој странци императивно никад не постави. Њега је, међутим, привлачила пракса. А она се обавља у полицији. Тако су постале неизбежне, најпре Партија, затим полиција. Годинама касније дознао сам за његову изјаву како је у Партију ушао да је „мења изнутра“. Алиби је нађен, а тиме и основа за срођавање од којег ни самопоштовање ни интерес неће трпети.

Остаје једино неизвесно питање тог „мењања“. Како је то Л. „мењао“ Партију, у коме ју је смислу „мењао“ и докле је  том „мењању“ доспео.

Одговор сам добио од познаника који је имао сличне амбиције.

-          Шта ће ти то? – питао сам га. – Ти ниси комуниста.

-          Нисам.

-          Што си онда у Партију ушао?

-          Да је мењам.

-          Па јеси ли је променио?

-          Не. Она је променила мене.

Не мења човек партију него партија мења човека. Да би човек мењао партију, потребно је да је води. (Да се бољшевичка партија промени, било је потребно бити – Стаљин.)

Пекић, „Године које су појели скакавци“, други том, стране 260-263. Лагуна 2013.


[1] „Морално-политичка подобност“ је новоговорна синтагма која и не прикрива покушај да се мишљење с гносеолошког преведе у етичку раван, па тако, једначини доследно, непожељно уверење аутоматски дефинише као неморално, а њему доследно понашање као асоцијално. Она је, заједно са елефантијазисом владајуће странке и привилегованим положајем њених припадника, омогућила суверену владавину медиокритета. Претпоставку да формула раздваја лопова од дисидента дезавуише пракса која у лопову види „економског дисидента“, а у дисиденту „политичког лопова“. Велике пљачке постај политичке кривице, а велике политичке кривице – пљачке народне слободе. Националне побуне изводе се из природно несвесног лежишта и преносе у свесно, те постају контрареволуционарне. Компромитација политичких криваца ванполитичким аргументима стара је пракса. Наводна хереза темплара, витезова храмовника, ишла је на ломачу у бучној пратњи за јавност убедљивих гнусних грађанских злочина, ритуалних убистава и криминалног промискуитета. Корумпираног Дантона лакше је било осудити него Дантона који не разликује грош од дуката. Издајничко разилажење са линијом Партије лакше је схватано ако га је потпомогао покушај тровања бунара, паљења жетве и индустријске саботаже. Најзад, и ви бисте ме мирније душе стрељали као страног шпијуна него као човека који има другачије мишљење.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>