Home » Književnost » Režimi terora i prijateljstvo

Režimi terora i prijateljstvo

Vreme je bilo takvo, ispunjeno bolesnim sumnjama, manijakalnim nepoverenjem i histeričnom budnošću da bi, verujem Udba i nama izbegla da kaže zašto nas je pohapsila samo da je to nekako mogla, da se istraga bez nas mogla odvijati. „Sretan sam bio bez obzira na ishod suđenja jer sam znao da je najgore prošlo. Za ovo vreme sam video (pored iskustva koje sam već imao) da čovek nema prijatelja kad mu je teško i da čovek tada teško, ako i ikako, može prijatelja steći. Mnogo je ljudi koje sam ja zadužio a od kojih ništa nisam tražio nego da doznam o čemu se radi[1]. Nisam naišao na čoveka koji bi mi to rekao[2]. Nailazio sam i na one koji su se pravili da me ne vide. Ovo mi se događalo po drugi put. Prvi put kad su došli Italijani na Cetinje, pa ja, koji sam pre toga predstavljao nešto, postadoh ništa. Drugi put kad si ti uhapšen. Sve su ovo ljudske slabosti. Zadovoljniji sam što su moji dojučerašnji prijatelji takvi, nego da sam bio ja…“

 


[1] Pre rata, kao visoki službenik Ministarstva unutrašnjih poslova, zauzimao je prema uhapšenim komunistima blagonaklon stav, ne iz simpatije prema njihovim idejama, već iz saučešća spram progonjenih, verovatna projekcija svoje komitske epizode. Ova je popustljivost bila hronična tema naših razgovora. Smatrao sam (zajedno sa Steinbrecherom) da je profesionalno promašio. Ja sam, razume se, znao da nema dobre policije koja može zameniti rđavu politiku, ali i da ako je neko policajac, svoj posao treba da radi dobro, bez obzira na rđavu politiku u čije ime radi. Sada su ti ljudi i sami postali visoki funkcioneri državnog i policijskog aparata. Ni pomisliti nisu hteli (ni smeli) da mu predratne usluge uzvrate. Jedini ih se setio Moša Pijade. Kad mu je otac na jednom od ovih posleratnih prijema predstavljen, Pijade ga je zapitao: „Pekić? Pa zar Pekića još ima?“

[2] Ako bi me pitali za odliku koju kao najodvratniju izdvajam u režimima terora, to je odricanje prijateljstva i pomoći u nevolji. I  u civilizovanim zemljama možete biti proskribovani, ali će uz vas uvek neko ostati. Uvek ćete imati nekog ko će da vas drži za ruku. I što je bitno, to će se normalnim smatrati čak i ako ste uistinu zločinac. (I zločince ima ko da voli, majka uvek.) U realnom socijalizmu niko. Često ni najbliži. (Osim majke.) U to su se uverili svi koji su s vlasti pali. Ko je od njegovih partijskih i ratnih drugova zakucao na Đilasova vrata otkako se „neki đavo u njemu prelomio“? Ko je od njih seo za sto Aleksandra Rankovića  „Metropol“? Samo oni koji su za to imali najmanje ličnog razloga. „Takođe, neočekivano naišao je Borislav Mihajlović-Mihiz, koga sam već susretao, mada retko i ne blisko… Mihiz je jednostavno, otvoreno, objasnio razloge svoje posete. Znam da ste usamljeni. Ja ne pristajem na bojkot, a držim da vam moja poseta neće biti neprijatna“ (Milovan Đilac, Vlast, Naša reč, London 1983, str.284). Kad se moj kum D.M. vratio sa Golog otoka, na stanici ga niko nije dočekao. Kad sam se ja iz Mitrovice vratio, stanica je bila puna mojih drugova i njihovih roditelja. To ne znači da sam bio  pravu, samo da sam znao s kime se treba družiti. Ostavljanje prijatelja na cedilu je obeležje ideološkog drugarstva. Čim ideologija prestane biti ista, prestaje i drugarstvo. Ako je ono partijsko, ma bilo i višegodišnje, ma postalo i ličnim prijateljstvom, raskinuće se onog časa kad jedan od partnera „zglajza“ s linije. Bojkot koji se upražnjava nije jedino posledica puritanizma, uzvišenog pretpostavljanja ideje svemu ličnom, nego upravo ličnom strahu od izjednačavanja sa bojkotovanim, od mogućnosti da se s njim padne.

Borislav Pekić, “Godine koje su pojeli skakavci” drugi tom, str. 292-293, Laguna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>