Солжењицин: месо

Двојица, Хоробров и Нержин, који су се успели мало огледати око себе, нису исто тако гледали липе, него стране затвореног комбија, да виде какве је боје.

Њихова је радозналост била награђена.

Одавно је прошло време кад су челичносиви или црни затворски комбији шврљали градским улицама, изазивајући ужас међу грађанима. Након рата, идеја да се црне марице граде тачно као комбији за разношење намирница родила се у мозгу неког генија, па су их сада бојили наранџасто и светлоплаво, а на странама су били натписи на четири језика:

Хлеб    Pain  Brot  Bread

Meso  Viande Fleich Meat

…

А Хоробров је упорно понављао:

„Не момци! Бољи је хлеб с водом него пита с невољом.“

Концентришући се на заокрете комбија, зекови су ућутали.

Да, очекивала их је тајга и тундра, рекордна хладноћа Ојмјакона и бакрени рудници Џесказгана, пијук и тачке, гладовање на влажном хлебу, болница, смрт. Најгоре.

Али у њиховом је срцу владао мир.

Били су испуњени неустрашивошћу оних, који су изгубили све, неустрашивошћу до које није лако доћи, али која је трајна.

Бацакајући у себи терет нагомиланих телеса, весело обојени наранџасти и плави комби кретао се градским улицама, прошао поред железничке станице, застао на једној раскрсници. Неки сјајни тамноплави аутомобил чекао је на раскрсници да се промени исто црвено светло. У њему се возио дописник напредних француских новина „Liberation“, који се управо упутио да гледа хокејашку утакмицу на „Динамовом“ стадиону. Дописник је прочитао натпис на странама комбија:

Meso  Viande Fleich Meat

Присетио се да је данас видео већ више таквих комбија у различитим деловима Москве. Извадио је бележницу и написао црвеним мастилом:

„На улицама Москве човек често види комбије пуне хране, веома уредне и хигијенски беспрекорне. Човеку не преостаје друго него да закључи да је снабдевање престонице изврсно“.

Стр. 551-554.

„У првом кругу“ Отокар Кершовани, Ријека, 1969.