Макроекономија Економске анализе, Србија, окружење, и међународна економија
Има на планети Земљи свакаквих народа, срећних и трагичних. Срби би се на некој објективној листи нашли међу најтрагичнијима, мерено заблудама и страдањем у претходних више од стотину година.
Несрећна творевина Краљевина СХС настала је након Првог светског рата, против воље Хрвата и Словенаца. Срби у Србији су лечили велике ране из тог рата, а комунисти су са усташама и другим организацијама и покретима ширили пропаганду о великосрпској кривици за све и свашта.
Комунисти су заједно са Хрватима (Мачековим и Павелићевим) разбили отпор југословенске војске у Априлском рату, а почетак усташких покоља су правдали „кривицом“ великосрба за лош материјалан положај других народа.
И док су у Хрватској и у Босни и Херцеговини усташки злочини достизали врхунац, у лето 1941 године, комунисти су, са Титом на челу дошли да подижу устанак у Западној Србији! Срби су једини интернирани из југословенске војске у заробљеништво, па је народ у НДХ био незаштићен, а у Србији су комунисти подигли устанак међу остацима обогаљеног народа. Комунисти су, тада, ушли међу српске устанике у НДХ и спречили су их у одмазди, и тако сачували Хрватску у данашњим границама.
Ово није прича о кривици комуниста, већ о наивности народа, лако подложног непријатељској пропаганди. Срби „пречани“ су се 1939. године радовали чињеници да ће их у бановини Хрватској бити много, не слутећи шта су себи припремили подржавајући Хрвате у овим намерама. Данас, након треће велике несреће Срба, 1991-1995 године, Хрвати су максимализовали своје тисућлетње циљеве, што важи и за Албанце и друге народе, док се остаци некада великог народа у Србији приводе крају. Антисрпска пропаганда је и данас толико јака, да по цели дан слушамо и читамо како смо ружни, прљави и зли, уместо да славимо светосавску радост живота, и да уживамо у плодовима прелепе и богате земље у којој смо рођени (или у којој живе протерани са своје земље).
Након Другог светског рата, до 1990. године све генерације у Србији су одрастале учећи хрватско-комунистичку пропаганду о српској „кривици“ за стварање прве Југославије (чији су војни отпор разбили комунисти у Априлском рату, претходно га иницирајући демонстрацијама у Београду 27.3.1941), коју су комунисти исправили доласком на власт „братством и јединством“. У том смислу, као против пропаганду, мислим да је потребно да се у средњим школама уведе као обавезна литература Дучићева књига написана пред његову смрт, а као видовити приказ онога што ће се догодити у другој Југославији, а и онога што и данас живимо. (http://www.krajinaforce.com/dokumenti/Jovan_Ducic_Verujem_u_Boga_i_srpstvo.pdf)
Четници су учинили велике злочине над Муслиманима (Бошњацима, данас), и зверства тако нетипична за Србе. Међутим, под изговором борбе против комуниста убили су хиљаде Срба, па је питање кога су то бранили, и за кога су се борили.
Комунисти су, пак, убијали Немце и Бугаре, упркос „валутним односима“ сто за једнога, изазивајући директно масовну одмазду окупатора над незаштићеним народом. Тако нешто су могли да чине само људи са осећајем дубоке мржње према српском народу, па били при томе и Срби.
Комунисти су били за „братство и јединство“, за једнакост, упркос чињеници да су Хрвати били пријатељски народ силама Осовине, док су Срби били непријатељски народ чија је територија распарчана од стране више окупаторских сила. Мада су Срби чинили већину партизана АВНОЈ-евске границе су постављене искључиво на његову штету. У том контексту живот и борбу водећих Срба комуниста треба стављати у негативни контекст у погледу прошлости, садашњости и будућности народа из кога су потекли.
Овај рад има за циљ да баци нови, квантификовани, поглед на нашу историју. Идеолошка историја коју смо учили (а данас?) о српској кривици, њеној буржоазији, није била утемељена у чињеницама и аргументима. И док смо ми учили идеолошку, антисрпску, историју, северозападна пропаганда, рекло би се Бечка, против овог малог народа није престајала да дејствује, намећући кривицу за Први светски рат Србима, као што је и ратове из деведесетих представила на најружнији начин по Србе, са све хашким трибуналом, да то верификује.
Приложени статистички подаци о страдању по начину убиства (у борби, у директном терору, затвору, логору, у заробљеништву…) заслужују додатну пажњу како би се прецизно утврдило колико је становника страдало у којим конкретним логорима, колико су у директном терору убили Немци, Бугари, четници, Албанци, Муслимани, усташе, колико је у конкретним биткама страдало партизана…
Податке о страдању Јевреја смо изнели пре укупних података, због специфичности страдања (у логорима) и њихове концентрисаности у неколико урбаних средина. Стога ове податке треба узети у обзир када се пореде подаци по општинама.
Број страдалих не укључује комунистичке злочине према цивилима и према сарадницима окупатора.
Страдали не укључују и лица која су рањавана током рата, која су доживела трауме од присуствовања злочинима, подносила глад и друга понижења…
Методолошке напомене
У раду су коришћени подаци Музеја жртава геноцида у Београду. Број страдалих је умањен по два основа: (1) искључена су насеља општина Палилула, Земун и Сурчин, (2) умањен је број страдалих за 1.806 лица код којих се сумња да се ради о дуплираном податку о лицу.
Формирање базе података вршено је из, претпостављамо, различитих извора. Стога су могуће грешке уколико се за једну особу разликује година смрти, начин страдања, година рођења и слично. Искључени су подаци за имена и презимена где је, на пример, исто име и презиме и очево име, где је статистички немогуће да су у неком насељу страдала само два лица са истим презименом, и да при томе имају и исто име и очево име.
Код Јевреја и Рома приступио сам пажљивом прекласификовању из Срба, Хрвата, Словенаца и Мађара. Често су Јевреји уписивани као Хрвати и Словенци, те је прекласификовање извршено на основу јеврејског имена (Јакоб, Хуго, Давид…) или презимена. У Роме су прекласификовани Срби код којих постоји разлика између исламског презимена и православног имена и обратно (нпр. Ислаимовић Предраг или Милојковић Бајрам). Пошто је на овај начин повећан број Рома са 222 на 1.327, а претпостављамо да је њихов број знатно већи, нисмо издвајали податке по народима, већ смо их приказали обједињено.
Јевреји
У Другом светском рату страдало је 4.685 Јевреја рођених у Србији. То је знатно мање од броја Јевреја који су у њој живели приликом пописа 1931 године (само у Београду 7.906). Без личног знања о холокаусту, мени се намећу два објашњења: (1) нису пописани у великом броју, или (2) избегли су из Србије у великом броју пре Априлског рата (попут деце са бродова у Кладову, придошлих из Аустрије, Немачке и Словачке).
Геноцид се препознаје према великом уделу жена и деце у укупном броју страдалих. Јеврејки је страдало 2.158, што је 46% од укупног броја. Млађих од 19 година страдало је 1.119, а старијих од 64 година 215 особа. Просечна старост страдалих је око 34 година.
Тачно 90% Јевреја умрло је у логорима: 4.217, највише у логору на Бањици и у Црвеном Крсту у Нишу, мада је било и одведених у немачке концентрационе логоре.
У директном терору ликвидирано је 269 Јевреја, у затворима 66, приликом транспорта и на принудном раду 44, непознато 43, у Априлском рату 6, као заробљеници 3, а једну особу су ликвидирали партизани. У НОБ-у је погинуло 42 Јевреја, и то 9 у 1941, 8 у 1942, 10 у 1943, 11 у 1944. и 4 у 1945 години.
Посматрано по годинама, у 1941. години страдало је 1.491, у 1942. – 2770, 1943. – 300, 1944. – 78 и у 1945. години 48 Јевреја рођених у Србији.
Највише Јевреја страдало је рођених у следећим насељима: Стари Град (2.889), Ниш (614), непознато (158), Пирот (147), Врачар (105), Чукарица (95), Звездара (82) и Нови Пазар (81).
Наведени подаци о страдању Јевреја су посебно важни код укупног броја страдалих жена и деце, броја у логорима и у 1942. години.
Основне карактеристике страдања Централне Србије у Другом светском рату
У односу на број становника Централне Србије 1948. године (3.520.235), у Другом светском рату страдало је 2,75% од укупног броја становника. То је готово идентично релативном страдању у Словенији (2,8%: 40 хиљада у 1.449 хиљада становника), знатно мање него у Хрватској, БиХ и Црној Гори, а више него у Македонији, КиМ и Војводини.
У рату је страдало 86.725 мушкараца и 10.183 жена. Просечна старост страдалих била је 30,2 године. У томе је млађих од 19 година било 12.688, старијих од 64 године 1.846, а од 19 до 64 године 82.374 лица.
Број страдалих по годинама указује на позитиван ефекат протеривања комуниста из Србије, али и на њихов повратак: у 1941 години страдало је 23.631 лица, у 1942 број је смањен на 10.849, у 1943 било је 16.327, у 1944 години 23.479, а у 1945 години 22.622 лица.
С обзиром на чињеницу да је највећи број Јевреја ликвидиран у 1942. години, испада да је број страдалих Срба смањен три пута у 1942. години, у односу на устаничку 1941. годину. Пораст броја страдалих у 1943. години био је последица директног терора који су спроводили већином четници и Бугари, јер је број страдалих повећан са 2.888 (1942) на 7.637 (1943) лица.
Повратак партизана у Србију, крајем 1944. године, и мобилизација становништва за Сремски фронт, утицали су на нови раст броја страдалих. У само четири месеца 1945. године страдало је 22.622 лица (у НОБ-у 19.465), што значи да би до краја те године страдало преко 67 хиљада лица, и то младих мушкараца у узрасту од 17 до 22 године, а да рат није био завршен.
Под претпоставком да у јесен 1944. године нису дошли партизани, а и да их у Србији 1941 године није било, укупан број страдалих у Србији износио би око 40 хиљада, што је скоро три пута мање у односу на коначни број (не рачунајући страдале од комуниста).
Од укупног броја страдалих, у НОБ-у је погинуло 37.781 лица, у директном терору 29.518, у логорима и затворима 19.051, приликом бомби и бомбардовања 6.584, у Априлском рату 1.901 лица, непознато је за 2.048 лица, а евидентирано је 22 страдалих од партизана (?).
Динамика страдалих у НОБ-у по годинама указује на ефекат мобилизације у јесен 1944. године на укупан број страдалих у Србији у току Другог светског рата: 1941. године у НОБ-у је страдало 2.599 лица рођених на подручју Централне Србије, 1942. године смањен је на 1.734, 1943. године повећан је на 2.660, да би у 1944. години био повећан на 11.323, а у прва четири месеца 1945. године на 19.465 лица, што даје непуних 60 хиљада на годишњем нивоу!
Број страдалих у директном терору био је највећи 1941. године: 13.059 лица (не рачунајући избеглице из других република и покрајина). Он је смањен на 2.888 лица у 1942. години, повећан је на 7.637 лица у 1943. години, опет смањен на 5.327 лица у 1944. години и 607 лица у 1945. години. Овде нам недостаје информација о динамици терора по годинама учињеним од стране Немаца, Бугара, четника, усташа, балиста, Муслимана…
Различите карактеристике страдања по општинама у Другом светском рату
Када се укупни подаци за Централну Србију посматрају на нивоу општина долази се до комплексности саме Србије, као и локалних специфичности које су се догодиле током рата. Овде ћемо приказати неке од могућих карактеристика по општинама.
1. Укупан број страдалих
У Србији је укупно страдало 2,75% од пописаног броја становника 1948. године. На нивоу општина овај проценат се креће у распону од 8,4% у општини Прибој до 0,37% у општини Босилевград. Од 113 општина (Чукарица и Раковица су узете заједно), надпросечан број страдалих био је у 20 општина, а испод просечан у осталих 93.
Прибој је највише страдао у злочинима над цивилним становништвом које су извршили четници, усташе и Муслимани. Четници су извршили злочине над Муслиманима (сада Бошњацима), а усташе и Муслимани над Циганима и Србима.
За Прибојем следе Стари Град и Чукарица где је настрадао највећи број Јевреја. Након ових градова су Краљево, Лозница и Крагујевац где су Немци побили највећи број цивила у „Првој непријатељској офанзиви“.
Специфичности у страдању по општинама открићемо анализирајући односе у броју страдалих у НОБ-у, у директном терору, по годинама и на друге начине.
Графикон: Општине у Централној Србији према проценту страдалих у Другом светском рату
Основни утисак, када се посматра графикон, је да су релативно више страдале општине у којима су партизани били активнији од четника (што се много јасније уочава на остатку српског етничког простора – [1] У Босанској Градишки и Козарској Дубици, где су били партизани, страдало је преко 50% од укупног броја становника, док је у општини Челинац, у којој су били четници, проценат страдалих био око 1,5%. Река Врбас делила је партизане од четника и смрт од живота.). Прецизнији закључак би гласио да су најмање страдале општине у којима комунистичких активности до јесени 1944. године није ни било.
Било би интересантно упоредити податке у уделу исељених лица (на „привременом“ раду) по општинама са овим о страдању током Другог светског рата, и утврдити степен негативне корелације. Наиме, највећи број исељеника је из Источне Србије, где су Немци учинили и најмање злочина, док је најмањи из Западне Србије, где су Немци извршили највеће злочине према становништву.
Табела 1.
У Априлском рату страдао је релативно мали број лица: 1901. У односу на овај број погинулих много је веће страдање представљао одлазак војника Срба у немачке логоре, као и број рањених и материјално страдалих од последица рата и бомбардовања. Материјално и душевно страдање, са једне стране, и погинули, са друге, не могу се ни на који начин упоређивати.
Општина Дољевац није имала ни једног погинулог у овом вишедневном рату, док број страдалих по општинама вероватно зависи од припадности војника јединицама које су пружиле јачи или слабији отпор непријатељу.
Релативно највећи број страдалих имала је општина Кладово, а следе Чукарица и Раковица, Стари Град, Мионица, Барајево и Пирот.
Табела 2.
У НОБ-у је погинуло 37,8 хиљада лица, што представља 1,073% од укупног броја становника у 1948 години. Од укупног броја, 36 општина имало је надпросечан удео, а осталих 77 општина испод просечан удео броја страдалих у укупном становништву. Највећи удео имале су општине Чукарица и Раковица, Барајево, Уб, Црна Трава и Сопот, а најмањи Босилевград, Димитровград, Куршумлија, Тутин, Сјеница и Нови Пазар.
Табела 3.
4. Страдали у НОБ-у до 1944 године
Укупан број страдалих био је доминантно условљен мобилизацијом извршеном крајем 1944. године. Интересантно је открити колико је НОБ био распоређен по општинама пре мобилизације, што се може видети по релативном страдању у НОБ-у до 1944. године.
До 1944 године у НОБ-у је погинуло 6.995 лица што је 3,7 пута више него у Априлском рату, али представља тек 18,5% од укупног броја страдалих у НОБ-у. То је и 0,199% од укупног броја становника Централне Србије у 1948. години.
Надпросечан број страдалих имало је 27 општина, а осталих 86 имало је удео мањи од просечног. Стога је за развој комунистичког устанка и борбе важно сконцентрисати се на општине у врху листе. Највећи удео страдалих у НОБ-у имала је општина Ужице, са 1% од укупног броја становника страдалих пре мобилизације за ослобађање неослобођених територија земље. Следе Чукарица и Раковица, што указује на комунистички покрет као урбани феномен. Нова Варош и Пријепоље, након претходних, указују на територије где је још увек борба била могућа након протеривања партизана са највећег дела територије Централне Србије.
На дну листе је Кладово – општина са највећим страдањем у Априлском рату и најмањим у НОБ-у, а следе општине националних мањина и делова Србије где је НОБ био готово неактиван.
Табела 4.
5. Страдали приликом борби и бомбардовања
Ова карактеристика треба да нам укаже где су вођене најжешће борбе, као и које су градове највише бомбардовали окупатори и савезници. Укупно је страдало 6.384 лица, што је 0,187% од укупног броја становника. Изнад просека је 26 општина, а испод просека 87.
У бомбардовањима и борбама највише су страдали Стари Град, Чукарица и Раковица, Ужице, Сјеница, Врачар, Савски Венац, Ниш, Лесковац и Смедерево. Насупрот њима, у општини Ражањ није евидентиран ни један страдао приликом борби, а мање од 10 страдалих имало је 20 општина.
Табела 5.
6. Страдали у директном терору
У директном терору је у Централној Србији, у њој рођених, страдало 29,5 хиљада лица, што је 0,84% од укупног броја становника овог дела Србије. Изнад просека је по уделу 21 општина, а испод просека је преосталих 92 општине. У директном терору становништво је страдало од Немаца, Бугара, четника, усташа, балиста, Муслимана, и то у разним годинама и поводима.
Највеће релативно страдање има општина Прибој испред Краљева (6,7% према 4,2%). Међутим, ако посматрамо само насеље Краљево, у њему је релативно страдање (26,8%) неколико пута веће него у Прибоју, и у другим општинама и упоредиво је само са неколико села која су доживела масовне покоље.
Испод Краљева су Лозница, Крагујевац и Црна Трава. Најмање страдалих у директном терору имали су: Димитровград, Босилевград, Ражањ, Кладово, Палилула, Рековац, Ћићевац и Варварин, испод 0,15% од укупног броја становника.
Табела 6.
7. Страдали у логорима, затворима, као заробљеници и на принудном раду
У логорима и затворима страдало је 19.051 лица рођених на подручју Централне Србије, што је 0,54% од укупног броја становника. До 1945. године ово је био већи узрок смрти од страдања у НОБ-у, али је након Сремског фронта пао на треће место. Изнад просека по релативном страдању у логорима биле су 22 општине, а испод просека 91.
Број страдалих био је под великим утицајем броја Јевреја и Рома у појединим општинама, али је било и других утицаја, попут одвођења у Бањицу мушкараца из села око Врњачке Бање, и слично.
Највећи број страдалих у логорима имала је општина Стари Град услед ликвидације Јевреја у њему рођених – чак 5,1% од укупног броја становника ове општине. Следе Чукарица и Раковица и Врњачка Бања, испред Ниша, у коме је такође био велики број ликвидираних Јевреја.
Најмање страдалих у логорима имали су: Босилевград, Трговиште, Тутин, Прешево и Деспотовац.
Табела 7.
8. Највише страдалих у општинама по годинама
Нису све општине имале исту динамику страдања по годинама. Она је зависила од тога да ли су биле укључене у устанак 1941 године, да ли се у неком насељу десио страшан покољ цивила, и када су младићи мобилисани за завршне операције у НОБ-у.
Страдање у првој години рата пресудно је утицало на даљу динамику страдања током рата. На пример, уколико је у Краљеву и Крагујевцу ликвидиран релативно велики број мушкараца, онда ове општине нису могле да дају већи допринос у борбама за ослобођење.
У 1941. години је највеће страдање имало 14 општина, у 1942. години само три (Ниш и Стари Град ликвидацију Јевреја и Брус услед покоља у Кривој Реци), у 1943. години 15 општина, у 1944. години 35 општина, а у 1945. години чак 37 општина. У ових последњих 37 општина, могло би се рећи, да рата такорећи није ни било док партизани нису извршили мобилизацију.
Табела 8.
9. Општине према томе на који је начин највише становника страдало
У току Другог светског рата у 84 од 113 општина највише је становника страдало у НоБ-у. У директном терору највише је страдало становника у 22 општине, а у логорима и затворима највише је страдало становника у 7 општина.
На основу ових података, како је у великој већини општина највећи број страдао у НОБ-у, могао би се донети, погрешан, закључак да је Србија била револуционарна и комунистички настројена.
Међутим, када искључимо ефекат мобилизације крајем 1944. године, статистичка слика постаје сасвим другачија.
Табела 9.
10. Општине према томе на који је начин највише становника страдало, без страдалих у НОБ-у након 1943 године
Када се искључе страдали у НОБ-у у 1944. и 1945. години добијамо сасвим другачију слику страдања Централне Србије у Другом светском рату.
Број страдалих у НОБ-у највећи је, као узрок смрти, у само две општине „Ужичке републике“: у Ужицу и у Бајиној Башти.
Борбе и бомбардовања су однеле релативно највише живота у две општине: у Смедереву и у Дољевцу.
Чак 73 општине су имале највећи број страдалих у директном терору. Овде би требало додатно испитати у колико су општина извршиоци терора били Немци, Бугари, Муслимани, четници…
Две општине имале су идентичан број страдалих у директном терору и у логорима: Жагубица и Бољевац.
У логорима, затвору и на принудном раду највише је страдало становника у 34 општине.
Табела 10.
11. Општине рангиране према уделу страдалих у 1945. години у укупном броју страдалих током Другог светског рата
Србија је била окупирана и у борбама у 48 месеци у Другом светском рату. Под претпоставком једнаког интензитета страдања у четири месеца 1945. године, као и у претходна 44 месеца, могло би да се очекује 8,3% од укупног броја страдалих (4 од 48 месеци). Мање од овог процента страдалих имало је 12 општина док је 101 имала већи удео.
У овој првој, мањој, групи налазе се општине које су пре (поновног) доласка партизана имале велико страдање мушкараца, па сада нису могле да дају већи допринос, попут Прибоја, Старог Града, Бојника, Пријепоља, Краљева, Сјенице, Сурдулице, Блаца…
У другој групи је апсолутна већина општина којој је долазак партизана значио почетак ратног страдања. Из табеле која следи о броју страдалих по годиштима и годинама живота може се видети трагедија страдања у Првом светском рату (пад броја рођених у тим годинама, па и последично мањи број погинулих), па је Србија требала да доживи још једну трагедију, са младићима рођеним непосредно након Првог светског рата. Овде треба имати у виду чињеницу да је већи део Хрватске у овом периоду био „неослобођен“, па њено становништво није ни могло да учествује у мобилизацији и у борбама. Стога је у Хрватској у етнички хомогеним хрватским општинама највећи број страдалих био „приликом бомби и бомбардовања“, значи случајних жртава приликом операције ослобађања земље од Немаца и домаћих фашиста.
Пет општина је имало више од половине укупног броја страдалих у Другом светском рату у четири месеца 1945 године, док је више од трећине укупног броја страдалих имало укупно 35 општина. Ово је, из садашње перспективе, био „данак у крви“ који су становници ових општина морали да плате за неактивност током трајања рата. Тај данак нису платили становници Македоније и Хрватске (у етнички хомогених хрватским деловима).
Сремски фронт подсећа на положај Срба и Хрвата у Првом светском рату када су вођени преговори о уједињењу, а страдали су само Срби. Гинули су и Хрвати, али на противничкој страни. Тако је и друга Југославија стварана на непропорционално већој жртви Срба у завршним операцијама за ослобођење. Питање је да ли је ова жртва српске младости уопште била и потребна, јер су Руси надирали ка Немачкој изузетном брзином, па би њихов (немачки) фронт у Југославији био бесмислен и опасан.
Табела 11.
12. Насеља која су релативно највише страдала у Другом светском рату
У табели су приложена насеља са релативно највећим страдањем у току Другог светског рата. Сва ова насеља су била жртве директног терора који је над њиховим становништвом извршен.
Од Немаца су највише страдали: Маршић, Грошница, Велико Село, Краљево, Крива Река и Цикоте.
Од четника су страдали: Заградина, Забрњица, Сочице и Заостро, сва у општини Прибој.
Од Муслимана су највише страдали: Вишњева и Крајиновиће.
Баре су као етнички мешано насеље страдале и од четника и од усташа (Муслимана).
Атеница је страдала у четничким злочинима, у НОБ-у и имала је велики број страдалих од Немаца у логору Бањица. Као приградско насеље Чачку, вероватно је већим делом њему и припојена, те је 1948 године имала мањи број становника (и релативно велики број страдалих).
Погинули су у НОБ-у из насеља Чаири, које је, вероватно, већим делом приликом пописа становника 1948 године припојено градском насељу Трстеник.
У Централној Србији постоји и непуних 300 насеља у којима није било ни једног страдалог током Другог светског рата. Највише ових насеља има у општинама Сјеница (49), Тутин (38), Димитровград (14) и Босилевград (13).
Табела 12.
Број страдалих по годиштима рођења и годинама живота
Утицај мобилизације крајем 1944. године на укупно страдање становништва Централне Србије у Другом светском рату види се када се страдали разврстају по години рођења и по броју година приликом страдања.
У периоду од 1898. до 1927. године рођено је 79.018 жртава Другог светског рата. У старости од 16 до 45 година страдало је упоредивих 79.710 лица. Највећи број страдалих рођен је од 1922. до 1924. године (више од 5 хиљада по години), а највише је страдалих у узрасту од 19 до 22 године (више од 5 хиљада по години живота).
Из података се може уочити и „рупа“ у броју страдалих који су рођени у време Првог светског рата: од 1915. до 1918. године, што се код година живота налази од 26. до 29. године старости.
Ови подаци указују на осекаћеност Србије у време Другог светског рата, да последице првог су још увек биле веома видљиве, а да би у новом страдању становништво било спремно да плати нову цену.
Тек рођених, млађих од годину дана, страдало је 109 (приликом борби и бомбардовања и у директном терору), док је троје било старије од 100 година.
Табела 13.
Страдали у Другом светском рату по презимену
У Другом светском рату у Централној Србији страдало је становништво са 10.666 различитих презимена. У овом броју је 5.752 презимена са само једним страдалим и у већини се ради о припадницима националних мањина (Јевреји, Хрвати, Словенци, Бугари, Мађари…).
Половина од укупног броја страдалих носи једно од првих 122 презимена у приложеној табели. 150 презимена има у збиру 51.787 жртава рата. Више од 100 страдалих има укупно код 160 презимена, међу којима су Јевреји са презименом Леви, Коен и Алкалај.
Табела 14.
Економско експлоатисање ратних заробљеника и цивилног становништва
Немачком рајху у побеђеној, окупираној и подељеној Србији постојала су два основна интереса: мир без устанка и сигурне саобраћајнице (железничка и друмска) ка Грчкој. Осим ова два циља постојали су селективни економски, а тицали су се немачке војне индустрије: било је неопходно да Борски рудник несметано ради, и да још неколико предузећа ради, која су била од интереса за снабдевање немачке војне индустрије и немачке војске.
Да би се остварили економски интереси Немачке, војни заробљеници, „побуњеници“ и друго цивилно становништво коришћени су за принудни рад у борском руднику и за рад у другим предузећима као и за јавне радове на обнови порушене инфраструктуре. У овим принудним радовима се умирало и гинуло као и у логорима, па је потребно разврстати страдале по месту страдања на принудном раду: у борском руднику, у другим предузећима, у јавним радовима, у Бугарској…
Закључак
На основу приложених табела можемо закључити да:
- Устанак комуниста 1941. године изазвао је немачку одмазду, те је број страдалих у директном терору био највећи у тој години.
- Повратак комуниста у јесен 1944. године утицао је да у последњих 8 месеци рата број страдалих у НОБ-у буде у великом броју општина већи него у 40 месеци који су њиховом доласку претходили.
- Највећи број страдалих у рату били су младићи, мушкарци у узрасту од 18 до 25 година.
Осим овде изведених статистичких анализа, неопходно је даље аналитичко дељење већине могућих информација како би се дошло до прецизних података о томе колико је страдало становника од којих оружаних формација, колико је било страдалих по конкретним логорима и затворима, у бомбардовањима, непријатељским и савезничким, итд.
Србија у власти Недића такође захтева конкретна истраживања. Како се живело у окупацији? Како су избеглице из других српских крајева преживљавале у Србији? Много је конкретних информација доступно, а да би се сагледао живот у окупацији, а и опредељивање младих између комунизма и национализма, стање јавног морала…
Број страдалих на принудном раду не даје нам информацију о томе колико је становника Србије било на принудном раду и у каквим условима. Број страдалих приликом бомбардовања или ратних дејстава такође нам не даје информацију о броју рањених…
Литература
- Антун Милетић „Српски ђенерали у жицама 1941-1945“, Београд, Албатрос Плус 2009
- Др Војислав М. Јовановић – Марамбо „Потрага за украденом историјом“, Југоисток ДОО, 2010.
- Историјски архив Јагодине „Извештаји команде српске државне страже за округ моравски 1941-1944“. http://www.arhivja.org.rs/images/izvestaji.pdf
- Јован Дучић „Верујем у Бога и српство“
- Зборник докумената Војноисторијског института
- Музеј жртава геноцида у Београду, спискови страдалих у Другом светском рату