Како са 60 хиљада динара обићи пола Србије или Рођен да будем шоњо

Када бих којим несрећним случајем био изабран за министра финансија у пар дана бих изазвао јединство власти, опозиције, капитала и народа да будем смењен.

У приватном животу већ 25 година имам уредно записан сваки динар одакле ми, и на шта је потрошен. То би ми био принцип и у јавним финансијама: мора се јасно знати ко и колико уплаћује у буџет и да ли је сваки динар разумно потрошен.

На пример, уколико припадник служби безбедности на демонстрацијама пребије учесника (попут професора Чеде Шкорића), без оправдања да је његово тело било угрожено, мора од своје плате да плати трошкове лечења пребијеног. Уколико пребијени одлучи да напусти Србију, старешини силеџије би од плате били одбијени сви трошкови уложени у образовање демонстранта.

Уколико се на демонстрацијама оштете јавне установе, а оне су најчешће у центру града и представљају споменике архитектуре из много хуманијих времена, сви хулигани би морали на друштвено користан рад: бригу о старима или скупљање отпада око речних токова.

Ако на демонстрацијама учествује 7.300 учесника, дневнице се правдају само за 730 припадника служби безбедности. Јер, када се узме у обзир опрема којом располажу, један према десет је сасвим реалан однос. Има ли још увек чојства и јунаштва?

Укинуо бих тајност државних уговора и јавни уговори државе били би за углед другим земљама, какав пример за изучавање представљају државна документа у Ирској, Исланду, Данској, Јужној Кореји…

Али, удаљих се од теме, а то је обићи пола Србије за 59.680 динара.

Срамоту тврдице не бих баш да правдам у сваки динар, али бих поделио нека искуства.

Ако идете на пут не водите стару мајку и децу јер непотребно подижете трошкове исхране и смештаја. Мајци се никада не можете одужити за примљену љубав и финансијску подршку, па што би сте за њу трошили пар хиљада динара на ноћења и ручкове? А деца ко деца, она су незахвалници који ће побећи што даље од вас, те ће вам вратити још мањи део него што сте ви вратили својим родитељима.

Избегавајте да ручате у кафанама по Србији у границама Берлинског конгреса, јер ће вас увек на рачуну или квалитету хране заје..ти. Након искуства на Крупањском врелу, у Брестовачкој бањи и кафани Борјак на језеру Ћелије, прва два пута због квалитета а трећи пут због 1.000 динара већег рачуна (600 динара за осушене парчиће хлеба и 400 за салату коју нисмо наручили) уследиле су куповине пица у Димитровграду и Ивањици. Може човек да се засити, а да се при томе не отрује, или да му не буде избијено више пара из новчаника који узалудно чува мноштво змија.

Путовања се могу организовати и без трошкова смештаја, попут обиласка Бачке уз превезених око 450 километара.

Путеве започињати из неког града у Шумадији и Поморављу као централном делу Србије, а не из Београда, уколико се има властити смештај у том делу мајчице земље.

Да кренем са списком обиђених места у нашој Србији, која једнако припада свим Србима, били на страни власти или опозиције, као и свим националним мањинама: Албанцима, Мађарима, Бошњацима, Словацима, Хрватима и другима.

Као геј, Хрват и добар католик баш нешто и не волим много Србију, али као циганин, Ром, Влах и Румун осећам је у сваком нервном завршетку. Стога не волим свој живот у Београду, али чим ми задњица види пута радост је неописива.

Крупајско врело је само једно од много истражених и неистражених врела влашког дела Србије и изненадим се када чујем да има и оних оптимиста који су пешачили километрима кроз шуме Кучаја, Бељанице и Хомољских планина како би уживали у водопадима и врелима природе која никада није била насељена људима. Ово је предео за нова природна открића, али не и за мене који идем само докле могу да стигнем аутомобилом, а да га при томе и не оштетим.

Сести у ресторану поред врела је добро уколико наручите само кафу, али без ручка или слаткиша јер баш не изгледају укусно. Стога мој трошак од 3.950 динара изгледа као велико расипање новцем и грех кога ћу се са горчином сећати.

Са још 6.680 динара могу се обићи манастир Раваница, Лазарев кањон и ручати у Брестовачкој бањи, што је такође расипање пара уз ризик да будете отровани. Супруга је, по повратку у Јагодину позвала ресторан да прети, уколико завршимо у болници због тровања, а стара мајка се сетила младости како је још приликом доласка у фабрику каблова Светозарево власник овог ресторана и којечега на Борском језеру показивао таленте за предузетништво. Склонио се из Јагодине у Бор јер су се у њој појавили још талентованији предузетници. Дакле, и са 3 хиљада динара мање, без ручка у овом ресторану, могу се обићи споменуте локације и проћи лепи предели.

Обилазак Луковске бање за нас петоро, са смештајем и пљачком у ресторану Борјак коштао је 20.600 динара. Да смо стару мајку оставили кући, а и децу, трошак би био мањи за 8 до 10 хиљада. Да сад не ситничарим. У Ђавољу варош сам морао да уђем због љутње супруге, јер сам из Лазареве пећине побегао да бих рефундирао улазницу и купио сувенир, што се никоме од мојих укућана није свидело као поступак. Није ме одбранио аргумент поделе рада, да је моје да их возим, а њихово да уживају.

Обилазак Пирота са ноћењем у Димитровграду коштао је 8.860 динара а био сам одушевљен куглом сладоледа за десет динара (у посластичарници Младост), па сам змије изударао у главе и поносно извадио новчаник и платио две кугле.

Одлазак на Равну гору па до Горњег Лајковца коштао је 5.200 динара, највише на гориво и (само) улазницу у музеј Другог српског устанка у Такову.

Отићи до Бездана у Бачкој вреди из два разлога: (1) може се ући на територију Хрватске (њихове претензије забележене у навигацији и на гуглу) без негативног теста на корону и (2) може се уживати у храни у чарди Шебешфок. Пошто је супруга наручила пола порције рибе, мене је било баш срамота да наручим пола ћевапа, а звао сам их да резервишем места, па сам за 700 динара добио овал у коме су били помфрит, љути и слатки купус, маслинке, грејпфрут и још понешто. Стара мајка је била на безбедној дистанци у Јагодини, а деци смо пакосно послали слике овала са храном, кад већ нису пошла на пут, мада су ме змијчићи упозоравали да их претерано не убеђујемо. У Бездан и Сомбор ћемо сигурно ићи опет и са децом.

Смештај у домаћинству Драге Милићевић у Лисама поред Ивањице (на 300 метара од Хаџи Проданове пећине) изабрали смо јер у манастиру Студеница се може ноћити само уз одобрење и благослов игумана, и избор је био одличан. Пут још лепши, осим опасности од одрона и оштећења возила пре манастира Придворица, заобилазно, где се иде по веома опасним каменим путевима око 3 километра. Обилазак манастира Студеница, Придворица и Клисура и вароши Ивањица, Ариље (кафа у Млинаревом сну уз бук Великог Рзава) и Гуча вреде много више од потрошених 8.900 динара.

Други део наслова ставља ова путовања у оквир садашњег политичког тренутка у Србији. Бранимир Штулић је у Равно до дна, Филигранским плочницима, Кад фазани лете и Криво срастање наслутио тежину овог веома дугог периода у коме је и даље актуелан, као и Домановић и Нушић. Међу много одличних песама за овај текст бих издвојио:

Rođen da budem šonjo
ja sam rođen samo zato da budem šonjo
da me šutiraju naokolo kao zvijer
da me svaka kreatura gazi pošto joj se digne
i da glupo proživim svoj vijek
ja sam sitna marioneta u ovo profitersko vrijeme
od početka pa do kraja malerozan broj
ja sam glavna atrakcija uličnog spektakla
ušlagirana konstanta s rupom na mozgu

gledam kako prolaze dječaci
oni ne razumiju svoj svijet
slušam kako balave između sebe
živo im se jebe za sve

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *