Home » 0 Miroslav Zdravković, Demografija » Koliko bi bilo Srba u Hrvatskoj da nije bilo Jugoslavije?

Koliko bi bilo Srba u Hrvatskoj da nije bilo Jugoslavije?

Obračuni koji su priloženi polaze od pretpostavke da nikada nije formirana Jugoslavija a da su Hrvati i Srbi u Hrvatskoj ostali pod vlašću Austrije ili Mađarske nakon Prvog svetskog rata.

Zamislimo, dakle, da je kralj Aleksandar Karađorđević bio manji megaloman i da je pobedu u Prvom svetskom ratu iskoristio za širenje Srbije pripajanjem Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Previše su bili veliki gubici u ljudstvu tokom rata, a i uprava nad Makedonijom i Kosovom i Metohijom nije imala kada da se formira od 1912. do 1914. godine.

Recimo da je od tada do danas postojala federacija Srbije, BiH, Makedonije i Crne Gore uz autonomnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, gde bi Albanci do danas imali potpunu samostalnost u upravljanju na lokalnom nivou.

Od 1912. do 1913. godine Srbija je udvostručila površinu pripajanjem Makedonije, Kosova i Metohije i Sanžaka, a zatim bi opet udvostručila površinu dodavanjem Vojvodine i Bosne i Hercegovine. Četiri puta veća površina u samo šest godina pri ogromnim ljudskim gubicima tokom rata. Do Drugog svetskog rata bi se konsolidovala ekonomski, ljudski i administrativno, a u ratu bi vodila “Bugarsku” politiku, kako bi prošla bez novih žrtava.

Pretpostavimo da je Hrvatska ostala pod vlašću Mađarske, a Slovenija Austrije. U tom slučaju bi i Hrvati i Srbi bili manjinsko etnički ugroženo stanovništvo u Mađarskoj i Austriji. Ustaška ideologija i nacionalna identifikacija kroz mržnju prema Srbima se nebi stvorili pred mnogo moćnijim vladarom.

U Drugom svetskom ratu Hrvati i Srbi bi zajedničkom partizanskom borbom stekli nezavisnost od Mađarske, Austrije ili Italije, sasvim svejedno.

Hrvati bio ostvarili tisućljetni san, a srpska manjina bi bila prijatelj u ispunjenju tog sna.

Hrvati i Srbi su imali slične karakteristike u prošlom veku u Hrvatskoj: niske stope nataliteta i velike stope emigracije. Znači, bez ustaških zločina u Drugom svetskom ratu, i bez vojnih operacija Bljesak i Oluja, Srbi bi proporcionalno pratili kretanje hrvatskog stanovništva: koncentrisali bi se u gradovima, selili za Srbiju i odlazili bi na privremeni rad u inostranstvo.

Prikazani Obračuni polaze od zadržavanja iste proporcionalne strukture Srba u odnosu na Hrvate po županijama. Odakle su se Hrvati selili, Srbi bi to isto činili, gde bi se Hrvati koncentrisali, tamo bi i Srbi. „Kud svi Turci, tu i mali Mujo“, reklo bi se.

Između dva svetska rata Slovenija i Hrvatska nisu dostigle punu teritorijalnu celovitost (pa kraljevina Jugoslavija dođe kao korak do tog cilja), te u popisu iz 1921. godine nedostaju podaci o stanovništvu Zadra i Istre. Podaci se mogu naći u italijanskim popisima.

Podaci iz popisa 1921. godine ne sadrže pripadnost naciji, već veroispovest. Pođimo od pretpostavke da su pravoslavci Srbi, dok su katolici Hrvati i druge manjinske grupe (Mađari). Te davne 1921. godine, tri godine nakon formiranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, na teritoriji Hrvatske živelo je 594.017 stanovnika pravoslavne veroispovesti i učestvovali su sa 19,73% u ukupnom stanovništvu Hrvatske.

Broj je popisom iz 1931. godine povećan na 657.555 lica, uz pad udela na 19,3%. Udeo je neznatno smanjen pri relativno većem broju odlazaka Hrvata u emigraciju, a usled pokatoličavanja Srba gladne 1929. godine, kada se vera menjala za džak brašna.

Prema rezultatima prvog posleratnog popisa iz 1948. godine broj Srba je smanjen na 543.772 lica, a udeo u ukupnom stanovništvu na 14,5%, gde je do pada udela došlo manjim delom i usled teritorijalnog proširivanja Hrvatske i povećanja broja stanovnika po tom osnovu.

Broj Srba je prema popisu stanovništva iz 2002. godine smanjen za 392.386 lica u odnosu na 1921. godinu. Pri tome je smanjen za oko 400 hiljada lica u odnosu na popis iz 1981. godine.

Ako pretpostavimo da su Srbi zadržali isti udeo u ukupnom stanovništvu po županijama kao i 1921. godine dolazimo do 977.737 stanovnika srpske nacionalnosti u Hrvatskoj u 2002. godini (od tada bi se do danas broj smanjio kao i kod Hrvata usled manjeg broja rođenih od umrlih). U odnosu na popisani broj ovaj broj je veći za 719.079 lica. On je posledica kako ustaških pokolja u Drugom svetskom ratu tako i masovnog izbeglištva u „Oslobodilačkom“ ratu 1991-1995. godine.

Ukupan broj stanovnika Hrvatske bio bi oko 5,2 miliona, a ne 4,4 miliona.

Sve ovo je lep san o nekakvoj lepšoj prošlosti, da smo svi mi bili bolji ljudi, a ne Hrvati i Srbi, kakvi jesmo.

P.S. Podaci ne moraju biti u potpunosti tačni usled različitog geografskog obuhvata naselja po županijama. Pokušaj detaljnijeg pristupa, na nivou najmanjih statističkih jedinica pokušao sam, ali postoje razlike u nazivima opština 1921. i 2002.

17 Komentara na Koliko bi bilo Srba u Hrvatskoj da nije bilo Jugoslavije?

  1. Srbi u velikom delu nisu prodavali zemlju u Hrvatskoj i dalje to ne rade. U selima koja su bila 100% srpska Hrvatska je na zemlji koja je verovatno bila opstinska ili kako se vec definise gradila naselja sa kucama koje je poklanjala Hrvatima iz Bosne. Cak i da su se Srbi vratili ne bi bili vecinski narod..

  2. Sve to lepo izgleda ali se postavlja pitanje koliko bi Srba bilo u Srbiji?
    Kralj Aleksandar je 1922 izvrsio agrarnu reformu i podeli zemlju narodu pre svega na Kosovu, Sandzaku i delom Makedoniji. To je bilo prvo veliko iseljavanje Srba, a delom i Hrvata na istok.
    Druga velika seoba je bila pkolonizacija Vojvodine, posle proterivanja Nemace, preko 100000 kolonista je doslo u Vojvodinu koja tad prvi put postaje vecinski Srpska.
    Drugi svetski rat nije promenio nacionalni sastav Hrvatske: Po Kocovicevim istrazivanjima poginulo je oko 500000 Srba i oko 270000 Hrvata u celoj Jugoslaviji tako da se odnos nije promenio.
    Da nije bilo ratova u 20 veku, broj Srba u Hrvatskoj, a time i broj stanovnika, bi bio znacajno veci, ali bi u Srbiji bio znacajno manji.
    Natalitet je problem i iseljavanje van Jugoslavije, a unutar drzave to su spojeni sudovi.

    • Gospodine Miso,
      Nije Vojvodina bila prvi put sa srpskom vecinom posle II sv. rata. Uzmite popis stanovnistva Austrije s pocetka 18. stoleca – kad su Turci prognani. Nijedne madjarske porodice nije bilo u srpskom i rumunskom Banatu. U Subotici je bilo samo 60 madjarskih porodica – sve ostalo su bili Srbi, s nesto Jevreja i Roma.
      Marija Terezija madajrizuje Srbe i dovodi Nemce od 1751. do 1753 – cista kolonijalna otimacina srpske zemlje.

  3. činjenica jeste da se kraljevina jugoslavija nije nikada trebala stvoriti zbog nje su srbi od velikih oslobodioca hrvatske i bosne postali okupatori a hrvati nikada neće priznati koliko su im srbi pomogli u istoriji a muslimane neću nida spominjem oni su izmišljena nacija odnosno oni su srbi ili hrvati islamske veroispovesti nacija muslima nepostoji.

  4. Zaista neozbiljan članak. Kako je moguć da autor radi statistiku postotka Srba u HR na osnovu popisa 1921. i od toga radi projekciju za sljedećih 80 godina? Zar autor ne zna da taj popis ne obuhvaća dijelove koje je okupirala Italija?

    Kad bi s popisu priključili cijela Istra s većim gradovima Pula i Rijeka, zatim Zadar kao i otoci Lošinj, Cres, Lastovo postotak Srba bi s daleko smanjio pošto su to znatna područja na kojima je živilo mnogo Hrvata, Talijana ali ništa Srba. Oni Srbi koji danas živ u Istri i Rijeci došli su kasnije.

    Također, gubitci Hrvata u ratu 1941.-1945. su isto golemi, a nakon tog rata njemačka naselja kolonizirana su među ostalim i Srbima iz BiH. Tako je Vukovar izgubio švabe a dobio rapidni rast Srba nakon 1945.

    • Poštovani
      Proterivanje Italijana iz Istre i Dalmacije mi nije predmet interesovanja. Podatke o broju istih, Hrvata i Srba u tim oblastima imam, kao i Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske.

      • Da, ali ako radite projekcije za broj Srba u današnjoj Republici Hrvatskoj koja obuhvaća i teritorije Istre i kvarnerskih otoka, kao i južne Baranje(a ti teritoriji nisu bili u sastavu Hrvatske tj. Kraljevine SHS 1921.g., onda morate uzeti u obzir i podatke o broju Srba na tim područjima, a Vi to niste učinili. I to je Vaša osnovna metodološka pogrješka!

  5. Istra i otoci su bili s pravoslavnim stanovnistvom, koje se predstavljalo Srbima. U prvim decenijama 17. stoleca su pokatoliceni i pretvarni u Hrvate i Italijane.

  6. ВИД МАЛИВУК,
    из Невесиња

    ЗВОНКО КУНЕ ЂЕДА МАТУ

    Будите се моје гусле миле,
    Испратите ову песму свету,
    Која пева о јунаку дичном,
    А јунаку из Цебаре села,
    Из тог села у поносној Босни,
    Недалеко од чувеног Дувна.
    Тај је јунак Звонко Млинарићу,
    Који школе заврши високе,
    А заврши баш у граду Риму,
    Где га посл’о католички фратар,
    Фратар Јозо из дувањске цркве.
    Кад се Звонко дому повратио,
    Отиш’о је до свог фратра Јозе
    И овако њему је зборио.
    „Ао, Јозо шта сам прочитао,
    Прочитао у књигама римским,
    Које тамо чврсто су сложене,
    А сложене у архиви папе,
    Тога папе поглавара нашег,
    Поглавара католика света.
    У књизи сам записе нашао,
    Да ми овде у поносној Босни,
    Који јесмо вере католичке,
    Да Хрвати ми никакви нисмо,
    Него да смо Срби од кољена,
    Управ’ Срби као што су други,
    Као што су Срби православни,
    А и Срби вере муслиманске.
    Оче Јозо, кад сам ово сазно’о,
    Тада сам се и зла присетио,
    Кад су наши оци и ђедови,
    У хиљаду деветој стотини
    Четрдесет и првој години,
    Клали сваку српску породицу,
    А у моме селу у Цебари.
    Српској деци нису опраштали,
    А клали су свако у колевци,
    Или клали, ил’ су их бацали,
    У Бришничку јаму предубоку.
    Тад се сетих и свог ђеда Мате,
    Који баци у Бришничку јаму,
    Баци дичног Радета Зелена
    И жену му баш предивну Стану,
    А још баци шесторо им деце,
    По имену Мару и Милеву,
    А још баци и Станку и Бранку,
    Међу њима Ружу лепотицу,
    А уз ове четири сестрице,
    Ђед ми Мате, проклете му руке,
    Стрмоглави у дубоку јаму,
    Стрмоглави и Стеву и Перу,
    А то беше деца понајмлађа,
    Стеви беше годиница шеста,
    Пери само година четврта.
    Све то беше на дан Видовдана,
    На дан српског свеца омиљеног.
    Тога дана у селу Цебари,
    У Цебари где сам и ја рођен,
    Католици, с њима муслимани,
    Убили су сто тридесет Срба,
    Међу њима и најмлађу децу,
    Три’ест девет до година десет!
    Слушај мене поштовани Јозо,
    За сву помоћ коју мени пружи,
    До Бога се теби захваљујем,
    Ал’ пред Богом искрен морам бити.
    Ја од данас виш’ католик нисам,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Јер су моји прађедови били,
    А били су вере православне,
    Те су знали да су Срби чисти,
    Чисти Срби од времена првог.
    Зато кунем и свог ђеда Мату,
    Што он поби ту нејачку децу,
    Поби децу Радете Зелена,
    А ђед ми је врло добро знао,
    Да је и он рода српског био,
    Његов ђед је, то је добро знао,
    Био Крстан – Србин православни.
    Кад је Крстан пао у невоље,
    Стиг’о до њег’ фратар католички,
    Дао му је и брашна и соли,
    Зато мор’о цркву променити,
    Оставити веру православну
    И прихватит’ веру католичку.
    Оче Јозо, још ти једном хвала,
    Ал’ да знадеш све је Богу јасно,
    Ђеда Мату стигла је и казна,
    А та казна само је од Бога.
    Кад је Мате обишао место,
    Где је била кућа Зеленова,
    Тамо било шипражје израсло,
    Е ту га је казна сачекала.
    Ногом стао на змију поскока,
    Која га је угризла за ногу,
    Од отрова Мате је премин’о,
    Било је то на дан Видовдана,
    А хиљаду девете стотине,
    Седамдесет и прве године.
    Оче Јозо, још ћу да ти кажем,
    Да католик више бити нећу,
    Нит’ ћу себе виш’ Хрватом звати,
    Врати ћу се вери прађедовској,
    Праг ћу прећи цркве православне,
    Како су га преци прелазили,
    Моји преци Срби православни.

    Невесиње, 22. март 7523 (2015)

  7. ВИД МАЛИВУК,
    из Невесиња

    А ЗАГРЕБ СЕ ЗВАО СРБИНОВО

    Гусле моје вредније од злата,
    Кад музика с ваших струна крене,
    Свако срце и храбри и снажи,
    А ум сваки начини мудријим.
    Гусле моје данас ћете пратит’,
    Пратићете речи песме једне,
    У којој је знано објашњено,
    Да је штета настала велика,
    Тешка штета за сав народ српски,
    Јер је народ гусле одбацио,
    Одбацио прије много лета,
    Те је ост’о без сазнања многих,
    А сазнања стичу се уз гусле,
    Којих, ето, дуго и не беше.
    Без гусало много тог не знамо,
    А не знамо, не знали нас људи.
    Сад ће гусле нечег се дохватит’,
    А дохватит’ оног што не знамо.
    Ми не знамо не знали нас људи,
    Да је Загреб данашње Хрватске,
    Био давно у земљи Србији,
    А тада се звао – Србиново.
    У енглеској богатој архиви,
    Стоје карте из столећа осмог,
    А и карте столећа деветог,
    На којим је градић Србиново,
    Управ тамо где је Загреб данас.
    То је време државе Србије,
    Кад на запад она допираше,
    Допираше до земље Корушке,
    А на исток дохватало море
    И то море које зову Црним,
    На које се Бугарска наслања -
    Знали нисмо, не знали нас људи.
    У то време српска престоница,
    Беше тамо у каменом Скадру,
    А из њега српски краљ владао,
    Био је то силни краљ Крепимир,
    Презимена Оштривојевића,
    А од славног рода племићкога -
    Знали нисмо, не знали нас људи.
    Ако неко веровати неће,
    Веровати да је Србиново,
    Давно било оно што је Загреб,
    Нек’ погледа у енглеске мапе,
    Одштамане за Повјесни атлас,
    А штамапне управ’ у Лондону,
    Поред тога јоште у Њујорку,
    А, такође, у Индији земљи,
    Баш у граду што се Бомбај зове –
    То чињено двадесетог века,
    А по реду годинице пете –
    Знали нисмо, не знали нас људи.
    Саслушајте истину на крају,
    Ако себе Срби не познају,
    Ни други их познавати неће –
    То је мудрост злаћених гусала,
    С чијих струна мудра реч се прати.

    Невесиње, 27. март 7523 (2015)

  8. За име Бога, земљаци – па сви смо из једног народа. Па зар 21. столеће (кад се има у виду писменост) не обезбеђује да то знамо и да одбацимо колонијалне намете о измишљеним несрпским народима – на српским земљама? Један ми Јарчевић прешао у католике, један у исламску веру – и сад смо припадници три различита народа. Па, зар нас не нервира прихватање такве глупости? Дај освестите се сви моји сродници – свих вероисповести. Наши преци су поставили темеље цивилизације, с писменошћу, а тад су се сви звали Срби. Па, зар ће се муслимани и католици одрећи својих предака – утемељивача писмености и цивилизације?

  9. РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11000 Београд, Змај Јовина 15 – Тел. 34-27-044, vladaukninu@gmail.com
    Тел. 063/495-051;
    Бр. 1856/16 – 21. III 7524 (2016)

    АУСТРИЈА – СРБЕ У МАЂАРЕ, НЕ У НЕМЦЕ

    Влада Републике Српске Крајине у прогонству сматра да је обавеза научних установа у свакој држави, да се позабаве вишестолетном колонијалном стратегијом западноевропских држава против православних Срба. Оне су планирале – Србе биолошки истребљивати и присиљавати да прихвате католичку вероисповест и припадност другим тзв. несрпским народима: Хрватима, Македонцима, Албанцима, Босанцима, Црногорцима, Румунима, Мађарима… Део ове стратегије је, на најзлочиначкији начин, примењен против Срба преко хрватске државе, те је Хрватска у Другом светском рату, поред Јевреја и Рома, биолошки истребљивала православне Србе, а од 1990. до 1995. је окупирала Републику Српску Крајину (Зону под заштитом УН), те из ње и из Хрватске прогнала око 800.000 православних Срба, запленивши им покретну и непокретну имовину.
    Све више истраживача се бави овом колонијалном злочиначком делатношћу западноевропских држава против православних Срба, па овај пут упућујемо на књигу Слободана Јарчевића: „БИВШИ СРБИ МАЂАРИ“. Претварање Срба у Мађаре, уз обавезно католичење, обавила је Аустрија у 18. и 19. столећу. Подаци у књизи су, углавном, из докумената архива у Будимпешти. Запрепашћује чињеница, да је почетком 18. столећа у данашњој Мађарској било само 10% оних који су се представљали за Мађаре (немађари су то чинили због положаја у државним установама и војсци), а њих половина није знала ниједну мађарску реч. И једва се може поверовати, да је мађарски језик постао службени у државној администрацији тек у 19. столећу! Огромна већина становништва данашње Мађарске је у 18. столећу била српске народности и та већина је, државном присилом, покатоличена и проглашена Мађарима, а сва су српска деца морала бити уписана у мађарске школе и морала су променити српска имена у мађарска.
    Оно што је изузетан изазов, потпуно непознат и неспомињан у друштвеним наукама, јесте питање – зашто германска Аустрија није те Србе претворила у Немце (Германе), јер је то могла, као што их је претворила у Мађаре?!
    Одговор је тако једноставан, а, нажалост, ученим људима није падао на памет.
    Почетком 16. столећа у Немачкој (Аустрија је била део те Немачке) масовно је народ устао против поглавара Римокатоличке цркве у Риму – папе. Нису га признавали за поглавара и своју вероисповест су прогласили – протестантском. Тај покрет је пригушен предајом Мађарске Турцима 1526. године, али је он тињао и полако се ширио и у 18. столећу – после изгона Турака из Мађарске. Ватикан је схватио, да би претварањем Срба у Немце, у 18. и 19. столећу, део тих понемчених Срба могао да буде придобијен за протестантску вероисповест, а Ватикану би то био смртни ударац – да се у Панонији рашири вероисповест која не прихвата папу за поглавара. Зато је Ватикан, својим утицајем, придобио цара и власт у Аустрији, да се Срби мађаризују. Новомађаризовани Срби нису могли прихватати немачку протестантску вероисповест, јер је дошло до нетрпељивости између Немаца и Мађара – Мађари су тражили своју државу, а Немци су хтели ту Мађарску задржати у оквиру Аустрије (Хабсбуршког Царства). Тако је судбина Срба запечећена – биће претворени у Мађаре!
    Све ово се назире у споменутој књизи Слободана Јарчевића, те је препоручујемо. Може се набавити код Издавача „Мирослав“, Нови Београд, Гоце Делчева 15 (књижара отворена радним даном од 16,00 до 18,00 часова), тел. 011/297-0875, mirmi011@gmail.com.

    С поштовањем,

    Милорад Буха, премијер
    Проф. Рајко Лежаић, дипл. инж, председник Скупштине

    • Poštovani,
      Zanima me zašto se nigde ne iznose tačni podaci koliko je Srba proterano i izbeglo iz krajine u ratnom periodu. I koliko je tačno Srba živelo na teritoriji Hrvatske. Prvo sam kod vas naišla na podatak da je prognan oko 800 000 Srba i nigde više. Zašto se uporno manipuliše sa podacima. Ja sam Takodjer iz Krajine.
      Srdačan pozdrav.

  10. . Ono sto ja mogu reci je cinjenica – da su svi popisi stanovnistva u Hravatskoj posle Drugog svetskog rata krivotvoreni (falsifikovani). To se moglo videti i na osnovu izbeglickih spisa u Srbiji, jer je iz pojedinih opstina pobeglo u Srbiju vise Srba od statisticke brojke sa popisa stanovnistva. A uz to, iz tih opstina je deo Srba pobegao u Republiku Srpsku, evropske i prekomorske zemlje. Mozete misliti, koliki broj Srba je ziveo u SR Hrvatskoj. Uz to, oni koji su se upisivali kao Jugosloveni, 90% su bili Srbi, pa kad se i oni jos dodaju (sto niko ne cini) videcete tu brojcanost Srba. Ove podatke nije hteo da koristi ni Milosevicev rezim, niti druge vlade Srbije – do danas.

  11. Zanimljiva pretpostavka i razmišljanje. Lijepo i plemenito da se netko bavi time kako se zlo moglo izbjeći.

    Čini mi se da su u doba propadanja Austro-Ugarske hrvatsko-srpskih odnosi još bili dobri. I da je to bilo tako više od 3 stoljeća. Hrvati su sami odabrali put prema južnoslavenskoj državi da bi se riješili Austrije i Mađarske pa bi bilo teško zamisliti da ostanu u propaloj moharhiji. No politika Beograda je bila pogrešna i imperijalistička, a to priznaje i autor ovog teksta. Bilo bi dobro da više samokritike dođe iz same Srbije.

    Broj je Srba, koji je živio na teritoriju današnje Hrvatske u 30-im godinama prošlog stoljeća, bio oko 640.000 do 680.000. Ratni gubici uključujući i genocid iznosli su1 oko 160.000 (tj. 350.000 kad se uzme u obzir i BiH-dio tzv. NDH). Ne treba zaboraviti ni borce NOR-a, pa i kvislinge kao i velike hrvatske žrtve (na pravoj i krivoj strani) dok su srpske žrtve nacističkog terora 2/3 od ukupnog broja stradalih Srba tj. oko 220.000 na teritoriju tzv. NDH (od toga 50.000 u Jasenovcu). I tim brojkama ne bi trebalo manipulirati kao ni činjencom da je počinjen genocid. Ovo što je Vučić izjavio jučer je laž (04/08/2017). U Hrvatskoj 1936. nije živjelo 1.200.000 Srba, nego upola manje. 1991. ih je bilo 590.000, što znači da je Hrvatsku napustilo (ili bilo protjerano, ovisno iz kojeg kuta gledamo) 350.000 do 400.000, ali nisu svi živjeli u tzv. krajini i nisu svi otišli 1995.

    Nitko u Srbiji danas ne govori o tome što su Hrvatska i BiH prošle i koliko su stradale zbog velikosrpske agresije u 90-ima, da je Milošević zlorabio i iskoristio prečanske Srbe u osvajačke svrhe i uzrokovao njihovu nesretnu sudbinu i iseljavanje kao i da je ubrzao i olakšao secesiju Kosova. Srbe u Hrvatskoj nije bilo teško instrumentalizorati jer su sjećanja na NDH još bila bliska, a Oluja je imala elemente osvete i nije prošla bez zločina. Ono o čemu se u Srbiji šuti jest koliko je zločina počinjeno na tlu Hrvatske i BiH u 90-tima, prije Oluje.

    Da nije bilo turskih provala i osmanlijskih zuluma, danas bi Balkan izgledao posve drukčije. Srbija bi bila na Kosovu. U Bosni, Sandžaku, Kosovu… ne bi bilo muslimana, prečanskih Srba ne bi bilo, u Hrvatskoj bi se govorilo drukčijim jezikom i ne bi bilo toliko migracija i iseljavanja. Da nije bilo 1.& 2. svjetskog rata, ne bi bilo industrije zločina, stradanja ni toliko mržnje. Hrvatska bi izgledala posve drukčije ili uopće ne bi postojala, a velike dijelove Istre i Dalmacije ne bi imala. U cijeloj bi Europi bilo i puno Židova čiji su životi, kultura i civilizacija potpuno uništeni. Bio bi to naprednija, bogatija i sretnija Europa. Da nije bilo Miloševića, raspad Jugoslavije bio bi mirniji, a pola milijuna hrvatskih Srba i dalje bi živjelo u Hrvatskoj. Kosovski Albanci nikad ne bi dobili državu.

  12. https://www.srbijadanas.com/vesti/drustvo/potresna-ispovest-srbe-u-jasenovcu-zive-kuvali-u-kazanima-za-sapun

    Професор Живановић је човек који је једини меродаван за тачан број јасеновачких жртава.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>