Konsolidovana javna potrošnja države 2005-2012

U javnosti se često mogu čuti predlozi o promenama u politici oporezivanja i u pogledu javne potrošnje. Najčešće se radi o neodgovornim predlozima bez elementarnog znanja do kakvih posledica bi takvi predlozi doveli. Priložene su četiri tabele, prva je o konsolidovanim javnim prihodima i rashodima, druga pruža udele javnih prihoda i rashoda u BDP-u, treća iskazuje javne prihode i rashode u milionima evra, a četvrta daje realne indekse prihoda i rashoda u odnosu na baznu 2005. godinu.

Za osnovno upoznavanje poreskih prihoda i rashoda dovoljna je prva tabela, dok ostale ilustruju značaj nominalnih iznosa u odnosu na BDP, evre i realnu potrošnju, diskontovanu za stopu rasta cena.

Konsolidovana javna potrošnja obuhvata ukupne poreske prihode i rashode svih nivoa i vrsta vlasti (uključujući vanporeske prihode i vanbudžetsku potrošnju). Znači, uključuje budžete Republike, AP Vojvodine, gradova i opština, fondova PIO, NSZ…

Najveći deo poreskih prihoda dolazi od socijalnih doprinosa zaposlenih. U ukupnim javnim prihodima u iznosu od 1.405,4 milijardi dinara u 2012 godini, njihov deo je iznosio 378,9 milijardi dinara. Nakon njih bio je porez na dodatu vrednost u iznosu od 367,5 milijardi dinara. Akcize su treći prihodi po izdašnosti (181,1 milijardi dinara), zatim neporeski prihodi (167,9), porez na dohodak građana (165,3), porez na dobit preduzeća (54,8), ostali poreski prihodi (42,6), carine (35,8), kapitalni prihodi (8,7), dok je najmanje došlo od donacija, u simboličnom iznosu od 2,9 milijardi dinara. Kada uporedimo ovaj podatak o donacijama sa platnbilansnim dolazimo do činjenice da se donacijama deset puta više finansiraju aktivnosti od direktnog interesa zemalja koje doniraju željene aktivnosti, u odnosu na njihov značaj za prihode i potrošnju države. Na taj način se i preuveličava značaj predpristupnih i pristupnih fondova Evropske Unije (pošto se troše najvećim delom van budžeta).

Kada pogledamo redove veličina prihoda možemo grubo ocenjivati efekte promene u poreskim stopama. Na primer, linerano povećanje stope PDV-a za 10% trebalo bi da poveća poreske prihode za 37 milijardi dinara, ne računajući efekat smanjivanja privredne aktivnosti, ili promene kursa evra na naplaćen PDV od uvoza. Slično se može proceniti kod povećanja akciza: njihovo povećanje za 10% trebalo bi da dovede do rasta prihoda za 18 milijardi dinara. I obratno, kada se predlaže rasterećivanje zarada porezima i doprinosima, efekat se meri desetinama milijardi dinara, što bi automatski dovelo do povećanja budžetskog
deficita.

U odnosu na 2005. godinu javni prihodi su povećani za 94%. Pri nominalnom rastu svih ostalih prihoda, prihodi od carina su smanjeni nominalno za 8,2%. Njihova rekordna vrednost je bila 64,8 milijardi dinara u 2008. godini da bi se od tada smanjivali svake godine, što je nastavljeno i u 2013. godini. To je posledica liberalizacije uvoza u sporazumima CEFTA i SSP, prvo prema zemljama Zapadnog Balkana od 2007. godine, a zatim i prema zemljama EU od početka 2009. godine. Pad carinskih prihoda bio je posledica i pada uvoza u 2009. godini, ali je najvećim delom posledica oslobađanja od poreza dve grupe zemalja iz kojim uvozimo više od tri petine ukupne vrednosti uvoza. Ukoliko bi smo pretpostavili da Srbija nije započela smanjivanje carina prema EU od početka 2009 godine, kao i da je početkom te godine zamrznuto dalje snižavanje carinskih stopa prema zemljama CEFTA, pri prosečnoj carinskoj stopi od 5,1% iz 2008. i realizovanim vrednostima uvoza dolazimo do gubitka carinskih prihoda u iznosu 116,2 od milijardi dinara (razlika između potencijalnih 283,1 i realizovanih 166,9 milijardi dinara).

Udeli u BDP-u poreskih izvora, kao i izdataka, kada se uporede sa podacima zemalja OECD-a, mogu nam pružiti informaciju gde se u Srbiji previše sakuplja, a gde premalo poreza, kao i gde se previše ili premalo troši. Takva informacija – ilustracija pomogla bi da se uklone zablude plasirane kroz opšta mesta u javnosti kako su u Srbiji poreske stope previsoke, ili da se kod nas najviše troši na određene namene. U jednom uporednom istraživanju 2009. godine utvrdio sam da se kod nas najviše prikuplja prihoda od doprinosa i PDV-a, što znači da se prekomerno oporezuju rad i potrošnja, dok se simbolično prikupljaju porezi na kapital i imovinu.

U 2012. godini poreski prihodi su učestvovali identičnih 43% u procenjenom BDP-u kao i u 2005 godini. Pri tome je došlo do promena udela pojedinih poreza: povećan je udeo akciza i poreza na dobit preduzeća, a smanjen je udeo carina i PDV-a.

Udeo javnih rashoda u BDP-u povećan je sa 41,9% u 2005 na 49,7% u 2012, te je Srbija iz suficita od 1,1% BDP-a došla do deficita od 6,7% BDP-a. Saldo je u sedam godina promenjen, pogoršan, za 7,8%.

Najveću vrednost izdataka imala je socijalna pomoć i transferi, 652,5 od 1.622,8 milijardi dinara, u čemu su penzije vredele 473,7 milijardi dinara. Sa njihovim udelom od 14,5% u BDP-u Srbija je bila u svetskom vrhu, a sa ukupnim udelom socijalne pomoći i transfera od 20% BDP-a mogli bi smo da kvalifikujemo Srbiju kao socijalnu državu (pod pretpostavkom da je više prihoda prikupljeno od kapitala a manje od rada, u odnosu na naš slučaj).

Sledeći po vrednosti bili su izdaci za zaposlene, koji su iznosili 374,7 milijarde dinara, povećani su za 120,4% od 2005 godine, i učestvovali su sa 11,5% u ukupnom BDP-u Srbije. Ovim rashodima za zaposlene trebalo bi dodati još rashode sedam stotina javnih preduzeća kako bi smo došli do ukupnih izdataka javnog sektora na zarade svojih zaposlenih (ukoliko već nisu proknjiženi kroz budžete opština, gradova, pokrajine i republike).

Sledeći po vrednosti bili su izdaci za kupovinu robe i usluga: iznosili su 273,1 milijardi dinara, povećani su za 121,5% i učestvovali su sa 8,4% u BDP-u Srbije. Nakon njih bili su kapitalni rashodi (126,3 milijarde, rast za 175,2% uz 3,9% BDP-a), subvencije (111,5; 103,1%, 3,4% BDP-a), i kamate (68,2 milijarde; 285,3% i 2,1% BDP-a). Kamate su najmanji pojedinačno javni rashodi, na način na koji su rashodi razvrstani, ali sa najbržim rastom.

U trećoj tabeli su prihodi i rashodi budžeta iskazani u milionima evra. Oni su pod uticajem dinarskog kretanja prihoda i rashoda i promena kursa evra prema dinaru. Najveću vrednost prihodi i rashodi imali su u 2008 godini: 14 i 14,9 milijardi evra. Od tada jedino deficit javne potrošnje raste, dok prihodi i rashodi nisu premašili predkrizni nivo. Kretanje prihoda i rashoda u evrima i visoki deficit su prvi među argumentima protiv fiksiranja kursa evra: ono je moguće ili pri značajnoj devalvaciji kojom bi se obezvredila javna potrošnja i istopio deficit (uz sve negativne posledice po bilanse banaka, preduzeća i standard građana), ili ukoliko postoje sredstva od privatizacije i novog zaduživanja kojima bi se finansirao deficit i odabrani nivo fiksnog kursa.

Realni indeksi pokazuju da su se javni prihodi realno povećali samo za 4,7%, u 2012. u odnosu na 2005. godinu (bili su veći za 17,6% u 2008), dok su realni rashodi uvećani za 24,3% (za 28,2% u 2008). Deficit je, dakle, posledica želje za većom potrošnjom od realno moguće, u odnosu na stanje u kome se privreda nalazi.

U 2012. godini, u odnosu na 2005. godinu, BDP Srbije je nominalno povećan za 94,1% (što je rast prihoda za 94% zadržalo na istom udelu u BDP-u), rashodi su uvećani za 130,1%, dok je rast cena (meren cenama na malo do 2007 i potrošačkim cenama od tada) iznosio 85,2%. Iz odnosa rasta prihoda i inflacije možemo konstatovati inflatorno oporezivanje: ukoliko nije moguće iz realnih izvora finansirati željeni rast potrošnje, moguće je rastom prihoda kroz višu stopu inflacije (veći nivo cena omogućava veće poreske prihode od PDV-a, akciza…).

U odnosu na 2005. godinu realno su smanjeni prihodi od poreza na dohodak građana, od PDV-a, ostali poreski prihodi, dok su prihodi od carine (i donacija) prepolovljeni. Kod rashoda su svi vidovi potrošnje realno povećani, a više su nego udvostručeni izdaci za plaćanje kamata.

Pogoršanje salda javnih finansija od izbijanja svetske ekonomske krize
Srbija je pred svetsku ekonomsku krizu imala nesrećnu okolnost da su bili upravo održani parlamentarni izbori nakon kojih je, da bi se formirala vlast, nastupilo „istorijsko političko pomirenje“ između Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Ovo pomirenje je bilo potrebno dokazati i promenom odnosa prema penzionerima, kojima je prvobitno obećano 70% od prosečne zarade (ne uzimajući pri tome u obzir koliko ima zaposlenih, kakav je trend u broju zaposlenih, i da li je starosna penzija već veća od prosečne zarade…), da bi se završilo sa jednokratnim povećanjem oktobarske penzije za 10%, uz redovno usklađivanje za rast potrošačkih cena. U septembru 2008 godine su već postojali previše jaki i očigledni signali da se u svetu događa nešto strašno, a u oktobru je došlo i do povlačenja dela devizne štednje. Vreme je bilo i da se usvajanjem budžeta procene rizici u pogledu mogućeg pada poreskih prihoda pod uticajem krize u 2009 godini…

Tada su učinjene dve katastrofalne greške: povećane su penzije i počela je jednostrana primena SSP-a kroz smanjivanje carinskih stopa prema zemljama EU. Prva mera je uvećala rashode države, a druga je smanjila prihode. Ovde ćemo napraviti procenu koliko su ove dve mere uticale na ukupan budžetski rezultat u periodu od 2008. do 2012. godine.

Ukupan deficit u javnoj potrošnji od 2008 do 2012 godine iznosio je 704,1 milijarde dinara. Obračunata razlika između povećanih socijalnih izdataka u odnosu na doprinose iznosila je 518,1 milijardi dinara, a manje naplaćene carine, u odnosu na moguće, smanjile su poreske prihode za 116,2 milijarde dinara, tako da ove dve mere, rast penzija i pad carina, objašnjavaju 90% ukupnog pogoršanja salda javnih finansija.

Efekat smanjenja carinskih stopa na poreske prihode ima rastući negativni efekat kroz vreme zato što se svake godine dodatno smanjuju carine, dok je efekat rasta penzija i socijalnih izdataka, a nezavisno od naplate doprinosa kojima se finansiraju, nakon naglog povećanja u 2008 i 2009 godini usporen.

Treći krivac, do stoprocentnog objašnjenja pogoršanja salda javnih finansija, se može naći u bilo kojoj poziciji. Okrivimo ovde kamate. Plaćena vrednost u 2008. godini bila je 16,3 milijarde dinara, i pod pretpostavkom da je isti iznos plaćan do 2012. dolazimo do podatka da je plaćeno 104,4 milijardi dinara više usled povećanja vrednosti budžetskog deficita od 2008. godine.