Шагринска кожа Србије (или само моја)

Због понижавајућих догађаја у нашем окружењу (признавање косметских таблица, забрана коришћења динара на КиМ…) налазим се у тешком депресивном стању. Претходних дана сам као вид анти депресивне терапије почео да слушам Даницу Црногорчевић (Весели се српски роде и Јечам жњела) и Београдски синдикат, али ме мучни догађаји из наше свакодневице поново „обарају“.

Мотив за текст ми је пребијање навијача Партизана након утакмице са Жалгирисом.

Окружење у Блоку 70 се у претходних неколико месеци значајно променило: (1) сплавови на Сави су, у већини затворени, (2) на углу Блока су срушени објекти чувене цвећаре (Земља цвећа), и још пар роштиљница/пицерија (Степин вајат…) и (3) изгорео је и други део старог кинеског тржног центра одакле ће се и иначе иселити Кинези на нову локацију. Уместо цвећара добили смо Комунално-безбедносну станицу (КБС) а мене то сваки пут подсети на Косовске безбедносне снаге. Стоје и панои како је то некада изгледало ружно а сад је за пример лепо…

Савско шеталиште Блок 70
Угао Блока 70, уклоњени су панои који су стајали поред аутобуског стајалишта
Кинески тржни центар, 28.1.2024.

Углавном, ово укидање малог приватног сектора са свих страна било је асоцијација на роман Шагринска коже.

У прошлој сезони Евролиге ишао сам неколико пута на утакмице Партизана, да се издерем колико гласно могу, па сам могао и да добијем батине од вођа навијача приликом утакмице са Реалом, јер су показивали у мом правцу као саботеру спортског певања. Са утакмица сам одлазио након треће четвртине или полувремена (уколико би Партизан повео са више од 15 разлике) а како бих избегао гужву када се утакмица заврши. Испред Штарк арене сам пролазио поред десетина припадника Жандармерије у правцу Меркатора, где сам се паркирао.

Син ми стално иде на партизанове утакмице. Последњи пут је био када је одавана пошта Дејану Милојевићу. Стив Кери и играчи Голден Стејта били су потресени када су видели како је добрица Дејан испраћен у Београду, толико да је могуће да ће одиграти утакмице са Партизаном.

Данашњи, Савин, дан започео сам у ведром расположењу показујући супрузи спот Данице Црногорчевић „Јечам жњела“ (и пројезди до Газиместана… и дојезди до самих Дечана –  родно презиме Јездић). И онда погледах видео[1] на Спутњику о насумичном пребијању навијача Партизана, а да не видех нигде припаднике Жандармерије.


[1] Видео прилог сам погледао случајно. Никада не приступам прилозима са узнемиравајућим садржајима. Са петнаест година прочитао сам комплет књига Сигмунда Фројда и тада сам схватио да је мозак супер компјутер који апсолутно све памти – складишти. Имам довољно много и својих непријатних сећања, а да бих у овај компјутер убацивао туђе непријатне садржаје.

И то ми још мало скрати „кожу“. Шта да кажем свом сину, уколико овако након утакмице налети на хулигане кад крене кући: „да бежи као зец“ или да се држи заједно са друговима и да узврати, уколико зечија варијанта пропадне због чеоног налета на батинаше?

Текстови Мише Ђурковића (линк) и Александра Лазића (линк) упућују да ће се негативне вести појављивати као на фабричкој траци.

Да ли је ово само моја Шагринска кожа, или (скоро) целе Србије?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *