Забрана гласања старијима од 49 година као мера за демократизацију Србије

Наредних дана пуним 49 година, што значи да ћу 31 годину бити пунолетан. Са овом старошћу па до 65. рођендана сврставам се у „стару радну снагу“, узраста од 49 до 64 година. Стара радна снага почиње нагло да обољева, да физички и психички слаби, те се њен удео у укупној запослености смањује, што због потврђене немоћи, то и због стицања услова за бекство у пензију из других разлога.

Често помислим да напишем да је неопходно забранити старијима од 65 година право гласа, и у тој мисли застанем јер имам много пријатеља и колега који су 1953. годиште и сада имају више од 67 година. Знам их и 1956. и 1957, и они су увек били пристојни, отмени, демократског духа и ставова. Зашто бих их овим ставом повређивао?

Старијима од 70 година би свакако требало забранити да гласају, макар из здравствених разлога. Затварање због короне је смањило смртност у Србији, а тако и продужило просечан век живљења, али су стари били баш несташни и појурили су да гласају на изборима крајем јуна, што је подигло број умрлих за 8% у том месецу, па за 20% у јулу. Скијаши су се до гласачких места задихали, па је последица наглог раста физичке активности била журба код Светог Петра без преке потребе. Која је вероватноћа да ће неко старији од 70 година доживети и следеће редовне изборе, а и за чију будућност онда гласа? За децу и унуке који су из мајчице Србије побегли, или су у њој, по личној процени грешком остали, и отишли би да могу?

Али, да вратим на себе и старије од 49 година. У јуну ове године по први пут нисам изашао да гласам, јер је медијски простор у Србији готово потпуно монополизован, и не постоје услови за фер изборе, где би се појавиле неке нове опције које будућност наше деце виде другачије од владајуће странке. До сада сам увек гласао за опозицију, где је она два пута (крајем 2000. и 2012.) победила. Гласао сам и за Коштуницу 24.9.2000, као победника на изборима. Први пут сам имао могућност да гласам у време Милошевићевог демократског централизма, када је понудио више комунистичких кандидата од броја места у скупштини Србије. Кад сам већ добио могућност, заокружио сам све кандидате албанске националности. На неким од претходних председничких избора био сам и једини на мом изборном месту који је гласао за Моамера Зукорлића.

Сматрам да је за хармонију у друштву неопходна равнотежа моћи, власти и опозиције, законодавне, судске и извршне власти. Контрола власти од бивше или будуће власти. Као пример бих узео суседну Хрватску где је већ пуно водећих политичара судски процесуирано и осуђено због корупцијских дела која су учинили док су били на власти. Имамо ли тога у Србији? Да Словенију са најмањим социјалним разликама у Европи и свету, и са инстант оставкама премијера и министара не спомињемо.

Стога бих као гласач да се пензионишем. Већина мојих вршњака креће да размишља само како да доживи пензију и како да је дочека са послом, а не на бироу рада. То је још увек боље од наших пензионера које страше 30 година претњом да ће остати без пензија уколико се власт промени. И тако пензионери (и сељаци, на срамоту њихових предака) већ 30 година потврђују странке на власти.

Прилажем старосну структуру гласача у Србији и у другим европским земљама, као и запослених, на крају 2019.

Уколико би се укинуло право гласа старијима од 49 година преполовио би се број гласача, са око 5,6 милиона на око 2,7 милиона (како се дође до 6,5 милиона, немам појма). Да гласају могли би они који су у младој и зрелој радној снази, а њихови циљеви (преко пуне запослености, већих плата и мањих пореза, итд) били би (политичарима) усмерени на оне малолетне који тек стасавају, и желе да по први пут узађу на биралишта, а да то не буду Албанци са листе владајуће партије, какву сам ја могућност први пут имао.

Србија има готово идентичну старосну структуру као што је просечна у ЕУ, зато што је најсличнија Француској, а неповољнију од Србије има седам чланица ЕУ, са Италијом на другом месту, која има велики удео у укупним подацима.  Код структуре запослених идемо у крајности јер имамо један од најмањих удела у запосленима млађих од 24 године и највећи удео старијих од 65 година у Европи! Први најтеже налазе посао (да не ширимо причу на партијске књижице и слична морална срозавања још увек честите младости), а други су старци по селима који раде док су живи како им земља коју обрађују (са прецима већ око 200 година) не би зарасла у коров и друго, крупније, растиње.

Извлачење података за све земље у Европи имало је за циљ да покаже како у већини постоје слични проблеми са старењем становништва. Али, у готово свим овим земљама старење становништва не доводи до истог резултата као и у Србији, континуитета власти коју цементирају (или закивају ковчег будућности наше деце) престрашени старци да случајно не би остали без пензија.

Закључавање због короне је продужило просечан живот старијих у Србији, који би требало да остану трајно закључани. Због њиховог здравља и због будућности деце која би требало да је траже у Србији, а не далеко од ње.

Евростат и прорачуни аутора

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *